Све мирно на источном крилу? Лидери НАТО-а у страху да више не могу да се ослоне на помоћ САД

Сценарио из ноћне море све више се развија у главама источноевропских земаља откако се Доналд Трамп вратио у Белу кућу: шта ако Русија нападне (упркос упорним демантима Москве), а САД се не придруже борби?

У ретким приликама када се то питање постави наглас, никоме се не свиђа одговор. Средином маја, на скупу у Талину, подсекретар америчког државног секретара Томас Динан је директно упитан да ли би се америчке трупе бориле ако би Русија напала балтичке државе. Подсекретар се узврпољио, а затим дао неодлучан одговор. Који није садржао реч "да".

Политичари из региона обично покушавају да заобиђу ово питање у јавности, тврдећи да је посвећеност Вашингтона савезницима у НАТО-у и даље снажна и да алармантну реторику Трампове администрације не треба узимати к срцу. "Не треба доливати уље на ватру" је мантра коју су у интервјуима понављали министри из неколико земаља на источном крилу, где близина Русије додатно заоштрава дебате о безбедности, пише "Гардијан".

Други признају да су ствари напете између Европе и САД, али кажу да прекид односа не долази у обзир, јер би безбедносне празнине у случају бекства Американаца биле непремостиве. Довиле Шакалијене, бивша литванска министарка одбране, упоредила је однос са "дисфункционалном породицом где развод није опција".

Превирања на Западу: Шта је остало од "трансатлантског јединства" уочи НАТО самита | Дан увече

У приватним разговорима, неформални разговори се воде шапатом. Како би изгледао одговор на руски напад ако се САД не одазову? Да ли би Европа требало да учини све да Трамп остане на страни – или да прави планове за случај да се Вашингтон не појави? И да ли ће Владимир Путин погледати нелагоду у НАТО-у и одлучити да је то савршено време да тестира одлучност алијансе?

Нико не помиње да је Москва више пута поручила да нема намеру да нападне своје суседе и да су све приче о "руској претњи" заправо начин да европске владе исисају још новца од својих грађана и "наоружају" се.

У крајњој линији, америчка помоћ у случају евентуалног руског напада је психолошко питање, као и геополитичко, наводи британски лист.

Источна Европа је један од најпроамеричкијих региона света од пада комунизма. Пољска се придружила НАТО-у 1999. године, три балтичке државе су се придружиле 2004. године, а америчке безбедносне гаранције су од тада фундаментални део националних одбрамбених стратегија. Сада се ове земље суочавају са могућношћу да их њихов главни савезник напусти.

Један високи званичник у региону описао је осећај збуњеног разочарања: "Шта радите када ваша вољена очинска фигура изненада почне да пије и понаша се на начин који је потпуно несхватљив? Тешко је знати како да се понашате."

Овогодишњи самит лидера НАТО-а одржаће се у Анкари у другој недељи јула, а домаћин ће бити турски председник Реџеп Тајип Ердоган. У НАТО-у је владао опрезан оптимизам да ће самит донети још једну поруку јединства, делимично засновану на нади да ће обиље златних завршних обрада и лустера у Ердогановој палати орасположити Трампа.

Међутим, баш када су савезници понављали потребу за јединством пред Анкаром, министар одбране Пит Хегсет им је приредио хладан туш, критикујући одбијање савезника да помогну САД у нападу на Иран. Такође је напао Европу због фокусирања на "родну равноправност и климатске промене" уместо на "тенкове, борце и противваздушну одбрану".

Превирања на Западу: Шта је остало од "трансатлантског јединства" уочи НАТО самита | Дан увече

Хегсет је тада најавио шестомесечни преглед који би "испитао распоред америчких снага и база у Европи" и рекао да ће САД смањити своје финансијске доприносе НАТО-у ако открију да други не испуњавају своје циљеве (што многи у западној Европи не чине).

Земље источног крила су испред циљева потрошње и стога би требало да "прођу" Хегсетов преглед, али јавни напади поново поткопавају темеље савеза и постављају забрињавајући тон пред самит у Турској.

Ово је неизвесност која је у сржи европске забринутости око америчке поузданости. Докле год је Трамп у Белој кући, ствара се ситуација коју Јана Пуљерин из Европског савета за спољне односе назива "Шредингеровим НАТО-ом" – неодређеност око тога да ли су САД унутра или ван, која ће се наставити све док не дође хипотетички тренутак истине.

"Нико не зна прави статус односа док не 'отворимо кутију' – док се НАТО не тестира војно", рекла је. "Али до тада би могло бити прекасно за Европљане."