Више допринос него претња: Муслимански НАТО, руски интереси и америчка стратегија

Русија се кроз историју штитила на више фронтова тако што је на границама са агресивним силама одржавала "тампон-државе". Оне нису морале да воле Русију или јој буду савезници, али су биле од користи тиме што су актуелним или потенцијалним непријатељима Москве правили још веће проблеме, пише Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдајског клуба.

На пример, Кримски канат је дуго упијао ресурсе које би Пољска могла да употреби против Русије, а сама Пољска је била брана немачком притиску. Током 17. и 18. века, Џунгарски канат је играо ту улогу на истоку. Они јесу повремено нападали руске насеобине у Сибиру, али су били далеко већа пошаст по Кину.

Напад САД и Израела на Иран у фебруару 2026. године отворио је други фронт у борби Запада да очува своју глобалну доминацију. Први фронт, подсећа Бордачев, отворен је у Украјини пре више од 12 година, док се трећи тренутно спрема на истоку Азије, а примарни циљ му је Кина.

Непријатељства на Блиском истоку сада су ушла у хроничну фазу, на шта Русија треба да обрати пажњу, пошто јој је могућност да директно интервенише у региону ограничена потребом концентрације снага на украјинском фронту.

Шта суперсиле морају да науче из рата на Блиском истоку: Ера глобалне конкуренције је завршена

Ово се види из недавно потписаног меморандума о базама са Сиријом. Иако дугорочно руско присуство у региону остаје неизвесно, оно ће тренутно бити мање него раније. За то време, земље широм Блиског истока праве нове коалиције и пактове међусобно.

Почетком августа су Пакистан, Саудијска Арабије и Турска потписале у Меки трилатерални споразум о колективној одбрани. Због обавезе узајамне одбране коју садржи тај документ, многи посматрачи су похитали да нови пакт опишу као "муслимански НАТО".

Нити ће овај споразум преокренути геополитички поредак на Блиском истоку, нити ће се било која од његове три чланице одрећи своје независности, пише Бордачев, али би овај "сунитски НАТО" могао да направи више проблема западним противницима Русије него пријатељском Ирану.

Пре свега, појава таквог пакта нарушава политички поредак који је Вашингтон успоставио у региону 1991. године, јер су регионалне силе почеле да о својој безбедности разговарају саме, уместо да чекају да то за њих учине САД.

Има истине у тези да Вашингтон профитира од нестабилности у региону из којег Кина и Европа увозе енергију, али САД тренутно намерно демонтирају глобални поредак који су створиле у другој половини ХХ века зато што Кина од њега сада има једнако или више користи. Међутим, Вашингтону је стало да има непорециви ауторитет у овом региону и ужива предности тог статуса, уместо да за то стално плаћа финансијску и репутациону цену, тако да Американци не гледају благонаклоно на нови пакт Турака, Саудијаца и Пакистанаца.

Ниједна од ове три земље не поседује снагу ни вољу да оконча хегемонију САД на Блиском истоку. Значај пакта из Меке је у нечему другом: то је сигнал остатку света да земље дуго потчињене Америци сада своју безбедност решавају самостално.

С друге стране, ове три земље деле првенствено политичке интересе, а не војне. Постојећи пакистанско-саудијски пакт није довео до одговора Исламабада када је Техеран ударио по Саудијској Арабији. Турска много прича о палестинским правима, али избегава мере које би озбиљно наштетиле интересима Израела, подсећа Бордачев.

Међународни поредак се убрзано распада: Запад има снаге само да крши правила

За истински војни савез потребно је више од декларативне солидарности, на пример доминантна сила која ће усмеравати војне планове и одредити заједничког непријатеља. Мада је једина алијанса која данас одговара тој дефиницији НАТО, вреди имати на уму да је он настао под специфичним околностима.

Америка је тражила мостобран у Европи за суочавање са Совјетским савезом, док су Британија и Француска биле исцрпљене Другим светским ратом и вољне да прихвате дугорочно војно присуство САД. Покушаји да се овакав аранжман пресади у друге делове света нису уродили плодом: и ЦЕНТО и СЕАТО су пропали, јер ни Блиски исток ни Југоисточна Азија нису имали политичку дисциплину, признату хијерархију и заједничког непријатеља.

Бордачев сматра да успешан војни пакт такође захтева заједнички став око домаћег политичког поретка, што је у случају НАТО-а контролисана олигархијска демократија. Такво јединство не постоји између Пакистана и Турске, чије владе имају различите приоритете, односе са САД и ставове према Техерану, а ниједна није вољна да се потчини другој.

За Русију је то добро. Свака чланица овог новог пакта могла би самостално да Москви прави проблеме на јужном Кавказу, у централној Азији или у исламском свету уопште, али је мало вероватно да ће покренути координисани удар на руске интересе. 

Једнако мало је вероватно да ће успоставити заједнички фронт против Ирана, јер ће то спречити међусобни спорови, амбиције и партнерства са другим актерима.

Пакт из Меке је, сматра Бордачев, више допринос него претња руским стратешким циљевима. Њиме се компликује америчка стратегија, охрабрује регионална независност и ограничава могућност САД да наметну јединствен политички поредак на Блиском истоку.

Ове три земље не морају да буду ни пријатељи ни савезници. Довољно је да привуку пажњу и ресурсе руских непријатеља како би Русија могла да се посвети Украјини. И то је једина рачуница која ишта значи.