Зашто је Трамп љут на Јужну Кореју

Само неколико сати пре почетка годишње америчко-јужнокорејске војне вежбе "Штит слободе Улчи", Доналд Трамп је издао саопштење које је отишло далеко од још једног спора о томе колико амерички савезници треба да плате за сопствену безбедност.

Амерички председник је објавио да је наложио Пентагону да значајно смањи заједничке војне вежбе са Републиком Корејом, описујући их као скупе и тврдећи да такве демонстрације силе шаљу Северној Кореји непотребно непријатељски сигнал. Деценијама су ове вежбе представљане као суштински елемент одвраћања на Корејском полуострву.

Трамп је сугерисао да Северна Кореја, упркос свом нуклеарном арсеналу и дугој конфронтацији са САД, није претила и са поштовањем се односила према Америци. Сутрадан је поново нагласио свој лични однос са Ким Џонг Уном и рекао да се њих двојица разумеју.

Трамп "откачио" Јужну Кореју, похвалио се "врло добрим односом" са Ким Џонг Уном

Ипак, Северна Кореја је била само део приче, пише за РТ интернешенел Мишел Бичкова, потпредседница Центра за блискоисточне студије.

Трамп је такође повезао своју фрустрацију Сеулом са ратом са Ираном, тврдећи да је замолио Јужну Кореју да подржи америчке акције и да је добио одговор "не, хвала". Сеул је био далеко опрезнији. Јужнокорејски лидери морали су да размотре стални безбедносни проблем на полуострву, домаће правне процедуре и политичке ризике директног учешћа у још једном блискоисточном рату.

Међутим, за Трампа, ова разматрања изгледа имају мању тежину од принципа реципроцитета.

Ако САД троше огромне ресурсе штитећи савезника, обезбеђују нуклеарни кишобран и држе десетине хиљада војника на његовој територији, тај савезник би требало да буде спреман да подржи Вашингтон када су амерички интереси у питању.

Јужна Кореја је добар пример у том погледу. То је велика индустријска економија са софистицираним одбрамбеним сектором, али њена безбедност и даље зависи од капацитета које само САД могу да обезбеде, док њена извозно оријентисана економија остаје веома осетљива на приступ америчком тржишту.

Стратешка зависност

Зависност Јужне Кореје од Вашингтона ипак не треба прецењивати. Сеул поседује импозантне конвенционалне капацитете. Његови расходи за одбрану достигли су приближно 47,8 милијарди долара у 2025. години, док одбрамбена индустрија производи напредну артиљерију, тенкове, авионе, ракете и поморске системе и постала је важан глобални извозник.

Најзначајнији аспект зависности лежи негде другде. Република Кореја остаје заштићена продуженим нуклеарним одвраћањем САД, поткрепљеним свим америчким капацитетима, укључујући нуклеарно оружје. Сеул учествује у стратешким консултацијама, али крајња контрола над нуклеарном компонентом остаје у америчким рукама. Аранжмани оперативне команде у великом рату стварају још један слој зависности.

Резултат је необична равнотежа. Јужна Кореја је довољно моћна да се носи са многим конвенционалним претњама, али замена америчких нуклеарних гаранција захтевала би дубоку стратешку промену и могла би поново отворити политички експлозивно питање стицања независног нуклеарног арсенала. Ово даје Вашингтону предност која се не може мерити само кроз број војника.

Стратешки (про)рачун

Економске везе стварају још једну асиметрију. У 2025. години, јужнокорејски извоз достигао је рекордних 709,4 милијарде долара, од чега је око 122,9 милијарди долара отишло у САД. Америка је апсорбовала отприлике 17 процената целокупног јужнокорејског извоза и остала је друго највеће страно тржиште земље. Зависност је највећа у секторима као што су аутомобили, полупроводници и аутомобилске компоненте.

Билатерална трговина робом у 2025. години достигла је приближно 194 милијарде долара. Извоз САД у Јужну Кореју износио је близу 68,8 милијарди долара, док је увоз достигао око 125,2 милијарде долара, остављајући Вашингтон са дефицитом од око 56,4 милијарде долара.

Традиционална економска анализа може третирати овај дефицит као један елемент ширег односа који укључује инвестиције, технологију и индустријску интеграцију. Трамп то види више трансакционо. Ако земља зависи од америчке безбедности и има користи од приступа америчком тржишту, Вашингтон може да захтева мерљиве уступке заузврат.

Нови амерички модел

Царине, издаци за одбрану, куповина оружја и инвестиције у америчку индустрију све се више стављају на исти политички тас. Приступ америчком тржишту је везан за инвестиције, док ослањање на америчку заштиту ствара притисак да се више троши на одбрану и купује америчко оружје.

Спор око Ирана показује колико далеко овај приступ може да сеже.

Наш избор

Докле је стигао и куда води рат на Блиском истоку: Иран је тврд орах на којем Америка ломи зубе

Из перспективе Вашингтона, САД су деценијама гарантовале безбедност Јужне Кореје, а када је Америка затражила помоћ у другом стратешки важном региону, Сеул је оклевао. Трампова накнадна критика заједничких вежби је порука да војна заштита није безусловна карактеристика савеза, већ предност чија политичка вредност мора бити праћена опипљивом подршком.

Јужна Кореја је део веће трансформације у америчкој стратегији. САД се не враћају класичном изолационизму. Оне настављају да одржавају глобалне војне капацитете, суочавају се са Кином у Индо-Пацифику, чувају нуклеарне савезе и интервенишу када се сматра да су витални интереси угрожени. Оно што се мења јесте спремност Вашингтона да сноси несразмеран део свакодневних трошкова међународног поретка.

Нови приоритет је заштита САД и јачање западне хемисфере, након чега следи обуздавање Кине и очување америчке технолошке, индустријске и војне супериорности. Од савезника у Европи, Азији и на Блиском истоку се све више очекује да преузму већу одговорност за регионалну безбедност, јер Вашингтон схвата да његови ресурси нису неограничени.

САД можда остају најмоћнија појединачна држава, али период практично неспорне превласти је завршен. Кина је акумулирала огромне индустријске, технолошке и војне капацитете, Русија наставља да намеће безбедносне трошкове Западној Европи, а одржавање обавеза на неколико фронтова захтева огромне ресурсе. Трампов одговор стога није повлачење, већ покушај да се америчка моћ учини јефтинијом за одржавање.

Трампова одлука да смањи заједничке војне вежбе одражава дубљу репроцену улоге Америке у свету који се мења, у којем Вашингтон изгледа одлучан да не напусти глобално лидерство, већ да га учини селективнијим, јефтинијим и економски исплативијим.

Да ли та стратегија чува амерички примат или подстиче чак и блиске савезнике да траже већу независност може постати једно од кључних питања међународног поретка у настајању.