Свет
Фантазија наспрам стварности: Зашто ЕУ не може да пронађе свог изасланика за Путина
Русија истиче да је отворена за озбиљне разговоре, али је Песков напоменуо да "изјаве које тренутно чујемо од Европљана не указују на то да они имају икакву жељу да допринесу напретку ка мирном решењу"
У најновијим разговорима са руским председником Владимиром Путином, амерички изасланици Стив Виткоф и Џаред Кушнер су, по свему судећи, обезбедили место за "Европу" за преговарачким столом са Русијом. Да би имали било какав утицај на преговоре, европски лидери ће морати да превазиђу дубоке унутрашње поделе и да обуздају оне међу собом који су највише занесени идеолошким фантазијама.
"Европљани ће се придружити на следећем састанку, што сматрамо веома важним тренутком", рекао је Виткоф новинарима у Москви, пре него што су он и Кушнер кренули за Ирску како би обавестили Владимира Зеленског и његове присталице из ЕУ о току разговора.
Кремљ још није одредио датум за следећу рунду преговора, а Москва такође није потврдила у ком ће тачно обиму Европљани учествовати. Међутим, како је Кушнер истакао, Европа се суочава са још хитнијим проблемом: "Када би Европа могла да одреди једну особу која би говорила у њено име", рекао је он, "то би био већи успех него само обезбеђивање места за Европљане у преговорима са Русима."
Зет америчког председника није први Американац који је изразио чуђење због недостатка заједничког гласа у Европи, наводи РТ интернешенел. Сада када је дипломатски тим америчког председника Доналда Трампа обезбедио позивницу, ово питање ће вероватно бити предмет бројних расправа. Дакле, ко је заправо "Европа"?
Рамсфелдова "Нова Европа"
Након што се дански министар спољних послова Кнуд Борге Андерсен 1973. године састао са америчким државним секретаром Хенријем Кисинџером у име Европске економске заједнице (ЕЕЗ), која је тада бројала девет чланица, Кисинџер се пожалио да Андерсен, иако делује као да говори у име Европе, заправо нема никакав стварни ауторитет за то. "Чини се да разговарамо са онима који не могу да преговарају, док они који би могли да преговарају – не желе да разговарају са нама", приметио је он.
Три деценије касније, Доналд Рамсфелд наишао је на снажно противљење Белгије, Француске и Немачке док је покушавао да придобије европску подршку за нелегалну инвазију на Ирак. Међутим, добио је снажну, готово похлепну подршку од Британије, Италије, Пољске и такозване "Вилњуске десетке" – блока балтичких и источноевропских земаља у којима је цивилно друштво бујало захваљујући америчком новцу – који су с одушевљењем пристали да се боре против "спреге тероризма и диктатора који поседују оружје за масовно уништење".
Рамсфелд је сматрао да су те нове чланице једини Европљани са којима вреди разговарати. "Ви 'Европу' поистовећујете са Немачком и Француском", рекао је он једном новинару шест недеља пре почетка рата. "Ја не. Сматрам да је то 'стара Европа'. Ако данас погледате целу НАТО Европу, види се да се тежиште помера ка истоку."
Ко је сада "Европа"?
Поделе на које је Рамсфелд указао и даље су видљиве, а постоје три главна табора која се надмећу за улогу "гласа Европе".
Појмови "Европа" и "реализам у спољној политици" данас се ретко срећу у истој реченици, али међу појединим лидерима "старе Европе" сазрева свест да континент мора да призна ограничења свог проукрајинског става и да се укључи у преговоре – пре него што га догађаји претекну.
Француски председник Емануел Макрон и италијанска премијерка Ђорђа Мелони могли би се сматрати предводницима ове струје. Макрон је још прошлог децембра предложио да Европа "у наредним недељама" пронађе свог изасланика. Мелонијева је изјавила да је француски председник "у праву по том питању", додајући: "Ако Европа одлучи да учествује у овој фази преговора тако што ће разговарати само са једном од две стране, бојим се да ће њен коначан позитиван допринос бити ограничен."
Чак је и немачки канцелар Фридрих Мерц – упркос томе што је немачку привреду усмерио ка милитаризацији и захтевао да ЕУ заплени милијарде долара руске државне имовине – позвао блок да "поново пронађе равнотежу са нашим највећим европским суседом".
Фински председник Александар Стуб – кога су медији које финансира ЕУ помињали као могућег изасланика за Москву, заједно са Ђорђом Мелони – придружио се норвешком премијеру Јонасу Гару Стереу у телефонском разговору са Путином прошлог месеца.
"Реализам" је овде релативан појам. Сви поменути лидери остају посвећени наоружавању Украјине и залагању за мир под условима Кијева, док подршка отимању руске имовине остаје снажна широм ЕУ. Према речима руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, Стуб и Стере су током телефонског разговора поручили да "неће бити промена у приступу Европе" према Украјини.
Белгијски премијер Барт де Вевер такође се сврстао у табор реалиста, тврдећи да би заплена руске имовине вредне 210 милијарди евра – потез који је он лично блокирао – довела до урушавања поверења у европски финансијски систем.
Максималисти
"Миљеници" Рамсфелдове "нове Европе" су заговорници максималистичког приступа без икаквих кочница. Они сваки разговор са Русијом сматрају издајом Украјине и остају одлучни у намери да се боре, како је Путин рекао, "до последњег Украјинца".
Њихов најистакнутији представник, пољски министар спољних послова Радослав Сикорски, реаговао је шокирано када је Кушнер прошле недеље објавио да он и Трамп раде на споразуму који би "решио безбедносне бриге свих страна" у Европи. Рекао је новинарима да је "последња ствар коју желимо та да Западна Европа преговара са Русијом, мимо источних Европљана".
Уверење да Украјина може војно поразити Русију представља кључни постулат европског максимализма. Летонски председник Едгарс Ринкевичс то је јасно ставио до знања 2024. године, када је отворено изјавио: "Русија мора бити уништена." Позиви Сикорског на "агресивне" НАТО вежбе с циљем дестабилизације руске ексклаве Калињинград, захтев бившег литванског министра спољних послова Габријелијуса Ландсбергиса да лидери НАТО-а уклоне "све црвене линије и политике деескалације" према Русији, као и поређење Путина са "пацовом у ћошку" од стране естонског премијера Кристена Михала – све су то примери максималистичке реторике која долази из Источне Европе и балтичких земаља.
Москва на ове "нове Европљане" гледа као на хистеричне, реакционарне и параноичне појединце. Чак су им и САД поручиле да "спусте лопту". Наводно је Елбриџ Колби, званичник Пентагона задужен за политику, прошлог месеца наложио балтичким државама да не "дижу буку" и да престану да "боцкају" Русију.
За максималисте, чак је и симболичан покушај комуникације са Москвом неприхватљив. Након што су Стуб и Сеоре прошлог месеца разговарали са Путином, данска премијерка Мете Фредериксен пожалила се да тај разговор "није био усаглашен са осталима" – мислећи притом на групу којој, наводно, припадају она и шведски премијер Улф Кристерсон, иначе двоје најтврдокорнијих антируски настројених политичара у ЕУ.
Фантазери
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и шефица спољне политике Каја Калас располажу знатно већом моћи него што су је имали њихови претходници у време када је Рамсфелд 2003. године обилазио Европу. Фон дер Лајенова нема бирачко тело којем би полагала рачуне, нити има овлашћења да диктира политику, иако воли да се представља управо у том светлу.
Комисија и даље зависи од једногласности држава чланица ЕУ када је реч о одобравању зајмова, пакета помоћи и санкција, а уз то не поседује никакву војну моћ којом би поткрепила своје диктате и прогласе. Ипак, Брисел и НАТО се постепено стапају у све чвршћу унију.
Оно што Комисија нуди јесу позиви засновани на фантазијама. Фон дер Лајенова инсистира на томе да ЕУ има право вета на сваки потенцијални мировни споразум о којем би преговарали Москва, Кијев и Вашингтон, да се Украјини омогући задржавање граница које је имала пре сукоба, као и да се Москва присили на исплату ратне одштете Кијеву.
Став Каје Калас још је мање утемељен у реалности, што се види и кроз њене учестале захтеве за учешће у преговорима, прожете цитатима из "Марвелових" филмова о суперхеројима – "Европљани, окупите се!" – као и предлозима да се Русија раскомада на "мноштво мањих нација".
Због своје охолости, Фон дер Лајенова и Каласова су дисквалификоване као преговарачи – како у очима Кремља, тако и у очима осталих Европљана. "Како уопште можете о било чему да разговарате са Кајом Калас", упитао је новинаре портпарол Кремља Дмитриј Песков раније ове године. Брисел је, додао је, пун "полуписмених, неспособних функционера".
Разрачунавање у Даблину
Председник Европског савета Антонио Кошта обећао је да ће се током самита ЕУ у Даблину, који се одржава ове недеље, разговарати о именовању изасланика. Међутим, мало је вероватно да ће лидери земаља чланица постићи било какав договор, изјавио је за немачки "Дојче веле" портпарол ЕУ.
У међувремену, САД нису једини актер који губи стрпљење. Уочи самита, сам Владимир Зеленски поставио је ултиматум својим европским савезницима: "Морамо да одлучимо ко ће представљати Европу у преговорима", рекао је он, захтевајући да се та одлука донесе "најкасније до краја новембра".
Време не ради ни за Зеленског. Што дуже његови најближи савезници остају по страни преговора, то је већи ризик да ће Русија и САД склопити договор који ће бити неповољан по Украјину. "Морамо осигурати да Европа постане равноправан учесник у овим преговорима", рекао је он на састанку Европске политичке заједнице. "Европа заиста мора да обрати пажњу када Американци и Руси разговарају о некаквом новом безбедносном оквиру између Европе и Русије", додао је он.
Москва о максималистима и сањарима
Русија истиче да је отворена за озбиљне разговоре, али је Песков напоменуо да "изјаве које тренутно чујемо од Европљана не указују на то да они имају икакву жељу да допринесу напретку ка мирном решењу".
"Они (европски политичари) учествују у колективној обмани украјинског народа. Финансирају једну од зараћених страна и снабдевају је оружјем... То доводи до масовног страдања цивилног становништва".
"И стога, заправо не разумемо о чему бисмо могли да разговарамо с њима", рекао је руски преговарач Владимир Медински новинарима након што су у среду завршени разговори у Абу Дабију.
Уколико Европљани у блиској будућности не промене плочу, преостаће им само – како је Лавров духовито приметио – да "седе у свом хотелу", док се о будућности безбедности континента одлучује без њих.
Live
