
Глену Дизену одбијено неплаћено одсуство: Норвешки професор поднео оставку и одлази "у егзил"

Глен Дизен, професор политичких наука на Универзитету југоисточне Норвешке (УСН), о чијем смо случају већ писали, поднео је оставку и најавио да ће до краја године са породицом напустити земљу, али и Европу. Одлазак је сам назвао тражењем сигурнијег уточишта.
Непосредан повод је одбијен захтев професора Дизена за неплаћено одсуство. Желео је, наиме, да од 11. јануара до краја 2027. обави истраживања на Универзитету Ренмин у Пекингу, као и у Аустралији – о сопственом трошку.
"Тражио сам годину дана неплаћеног одсуства, али сам одбијен. Зато сам поднео оставку. Наши путеви се разилазе", рекао је 17. новембра у разговору са некадашњим британским послаником Џорџом Галовејем, преносе норвешки медији. Универзитет је оставку потврдио, али је одбио да да коментар овог случаја.
Дизен тврди да је истраживање евроазијских интеграција, и сарадње Русије и Кине, у Норвешкој практично криминализовано. Шеф његовог института одговара да не види основ за такве тврдње, али признаје да је питање спорно.

Одбијени захтев професора Дизена није изолован случај. Универзитет му је недавно забранио да држи предавање на једном руском универзитету уз образложење да би то штетило угледу установе, а претходно му је, још 2023, саопштено да на конференције у Русији може да иде само у слободно време. Против њега су вођена три поступка због наводних кршења истраживачке етике, а 38 колега потписало је заједничку изјаву против њега, пише портал Доцумент.
У притисак на Глена Дизена су се укључиле и невладине организације (НВО). Норвешки Хелсиншки комитет оптужује га за наводно ширење руске пропаганде, док је иста НВО већ 2024. писала његовом послодавцу и "упозорила" универзитет на један његов (неподобан) текст. Дизен тврди и да је управо Хелсиншки комитет на друштвеним мрежама објавио фотографију његовог дома, таргетирајући на тај начин и његову породицу.
"Издржао сам шест година малтретирања и покушаја да ме заплаше. Сада добијам баш много претњи", каже Дизен. "Власт, невладине организације, новинари – практично сви – иду на тебе."
Иронија је у чињеници што Дизен није никакав "путиниста", како му годинама пришивају лажни поборници "европских вредности и слобода". Он је руску Специјалну војну операцију у Украјини јавно назвао нелегалном. Упркос томе, страдао је јер се усудио да објављује и понавља оно на шта су деценијама упозоравале и саме западне дипломате, од Џорџа Кенана до Вилијама Бернса.
Историји, међутим, није непознат образац таквог обрачуна са онима који другачије мисле и зборе. У време макартизма Овен Латимор, један од водећих америчких стручњака за Кину и Централну Азију, проглашен је 1950. "главним совјетским шпијуном" у Америци. Оптужбе су се на крају распршиле као мехур од сапунице, али Латимор је каријеру завршио далеко од Америке, потраживши уточиште у енглеском Лидсу. Дизенова судбина је готово у длаку иста: истакнути норвешки и европски стручњак за Евроазију, оптужен је да служи непријатељу, зато пакује кофере и одлази на други крај света.

Ако ни на европским универзитетима (местима чије постојање оправдава управо слобода мишљења и јавне речи) више није могуће без страха истраживати и говорити, шта онда преостаје осталим "смртницима"? Новинарима, наставницима, службеницима, обичним грађанима…
Када професори почну да се плаше погрома, студенти извлаче наук да је здравије ћутати, а друштво губи способност да уочи и исправи сопствене грешке. У питањима рата и мира такве грешке се не плаћају угледом, већ људским животима.
Европска унија која се убрзано милитаризује у име "одбране слободе", истовремено све бруталније сужава и гази људска права и слободе широм блока. Све то открива колико је непожељно критичко мишљење о спољној политици ЕУ, и то до те мере да и професори постају дисиденти, присиљени да се отисну преко океана, у "егзил". Када европски професор мора да напусти своје огњиште и пресели се у Пекинг ради слободе истраживања и говора, то много мање говори о Кини, него о Европи.



