
Геополитика леда: Ко има војну предност на Арктику

Ново војно надметање одвија се преко Арктика.
Авиони надзиру кретање поморских снага, подморнице патролирају испод површине, а обалске ракетне батерије штите базе и прилазе морем. Сателити, радарске станице и комуникационе мреже повезују ове снаге у региону у којем удаљеност, лед и екстремни временски услови отежавају готово сваку операцију.

Приступање Финске и Шведске НАТО-у променило је војну географију северне Европе, док напредак у области оружја дугог домета и система за надзор проширује могућности које стоје на располагању обема странама.
Русија мора да заштити своју Северну флоту, стратешке подморничке снаге и опсежну обалску инфраструктуру, наводи у својој анализи за РТ интернешенел Дмитриј Стефанович, научни сарадник у Центру за међународну безбедност при Националном истраживачком институту за светску економију и међународне односе "Примаков".
Земље НАТО-а настоје да прате активности руске морнарице, бране своје северне територије и осигурају руте за допремање појачања преко Атлантика.
Зашто је Арктик важан
Руско војно присуство на Арктику одређено је географијом, док Москва своје напоре на јачању тог присуства види као одговор на растуће претње по критичну инфраструктуру, укључујући стратешке базе подморница и космодром "Плесецк".
Арктик је од кључног значаја за руску економију, енергетски сектор, транспортне везе и војну безбедност. Овај регион чини значајан удео у руској производњи енергената и служи као полигон за тестирање напредног наоружања, укључујући стратешке пројекте као што су "посејдон" и "буревестник".
Централни полигон на Новој Земљи такође остаје важан за руски програм нуклеарног наоружања, чак и у условима мораторијума на нуклеарне пробе. Најкраће путање пројектила између Русије и САД воде преко Арктика, који је постао значајна арена војних сусрета између Русије и НАТО-а.
Четири главна догађаја појачавају безбедносну дилему – у којој напоре једне земље да побољша своју безбедност друга доживљава као претњу:
- Већа доступност Северног морског пута
- Приступање Шведске и Финске НАТО-у
- Крах Споразума о нуклеарним снагама средњег домета (ИНФ)
- Поновно успостављање Лењинградског војног округа
Ови догађаји су повећали комерцијално и војно интересовање за Северни морски пут, подижући могућност спорова око приступа, укључујући потенцијалне операције слободе пловидбе западних ратних бродова.
Ширење НАТО-а отвара додатне могућности за размештање војне инфраструктуре ближе руским границама и стратешким локацијама. Пропаст Споразума о ИНФ уклонио је ограничења за америчке и руске ракете које се лансирају са копна, а имају домет од 500 до 5.500 километара, док поновно успостављање Лењинградског војног округа представља део руских напора да ојача своју одбрану на северозападу.
"Сукоб у Украјини и шире сучељавање између Русије и Колективног запада додатно појачавају ове тензије. За Москву, разлози за забринутост укључују рањивост објеката на нападе дроновима, као и могућност да поморске снаге НАТО-а ометају комерцијални поморски саобраћај ка руским лукама и из њих. Ово утиче како на састав снага које Русија распоређује на Арктику, тако и на способности које настоји да развије", наводи Стефанович.
Подводно такмичење
Арктик представља традиционалну базу и подручје патролирања за руске стратешке подморнице са балистичким ракетама. Међутим, с обзиром на промене у војној ситуацији, то би могло представљати рањивост, а не предност.
Потенцијални противници Русије интензивирају патролирање помоћу вишенаменских нуклеарних подморница, противподморничких и бомбардерских авиона, као и извиђачких пловила.
Такође се може очекивати све веће присуство ваздушних и поморских беспилотних летелица и пловила у близини база и оперативних рута руских стратешких подморница, укључујући и постављање хидроакустична плутаче.
САД и њихови савезници настоје да интегришу противподморничку авијацију у јединствен систем који садржи елементе вештачке интелигенције, што би додатно побољшало ефикасност откривања подморница.
Када је реч о руским снагама, кључни адут представљају вишенаменске подморнице на нуклеарни погон класе "јасен".
Ту је и низ подморница посебне намене, укључујући оне које служе као платформе за лансирање и распоређивање аутономног подводног возила на нуклеарни погон – "посејдон".
Удар дугог домета
Арсенал прецизног наоружања дугог домета у оквиру НАТО-а такође се шири: шведски авиони се опремају крстарећим ракетама "таурус", Финска уводи у употребу крстареће ракете типа ЈАССМ које се лансирају из ваздуха, а у току су и планови за набавку ракета за прецизне ударе ПрСМ које се лансирају са земље.
Финска и Шведска такође интегришу своју инфраструктуру за одржавање ракетне артиљерије. Различити амерички ракетни системи базирани на копну тестирају се у Норвешкој и на појединим острвима.
Руски капацитети укључују фрегате "пројекта 22350", опремљене хиперсоничним ракетним системима "циркон", као и ваздухоплове који носе хиперсоничне ракетне системе "кинжал". Такође је могуће да ће у региону бити формиране нове ракетне бригаде наоружане системима
"искандер-М" и напредним ракетним системима будућности.
Поред тога, не треба занемарити ни учешће арктичких држава у заједничким нуклеарним мисијама НАТО-а и пратећим вежбама, као ни укљученост Шведске у француску иницијативу "истуреног одвраћања".
Копнене снаге и одбрана обале
Норвешка се истиче као произвођач противбродских и крстарећих ракета, укључујући моделе НСМ (морнаричка ударна ракета) и ЈСМ (здружена ударна ракета).
Када је реч о Русији, фрегате "пројекта 22350" доприносе способностима њене површинске флоте, док обални ракетни систем "бастион" помаже у заштити њених арктичких граница.
Поред тога, ту је и модернизована тешка нуклеарна ракетна крстарица "Адмирал Нахимов". Она поседује импресиван арсенал офанзивних и дефанзивних ракета, као и моћне системе за праћење активности у ваздуху, на површини мора и под водом.
Надзор, комуникације и рано упозоравање
Системи за надзор ваздушног, поморског, подводног и свемирског простора такође су од кључног значаја, посебно радарске станице, сателити за посматрање Земље и ваздушни и поморски дронови.
Све ове компоненте морају ефикасно да раде заједно и захтевају робусне комуникационе системе, укључујући констелације сателита у ниској Земљиној орбити.
Норвешки свемирски центар "Андоја" користи се за лансирање европских орбиталних ракета и могао би да пружи подршку размештању сазвежђа сателита у ниској Земљиној орбити. Поред тога, финска компанија ICEYE истиче се као водећи пружалац услуга сателитског радарског извиђања – што је од пресудног значаја с обзиром на специфичне изазове на Арктику, попут честе облачности.
Гренланд је дуго био од виталног значаја за америчке и НАТО системе за ракетно упозоравање, као и за противподморничка дејства. У догледној будућности, могуће је очекивати размештање додатних система противракетне одбране у оквиру америчко пројекта "Златна купола". Ловци-пресретачи МиГ-31 и њихове варијанте такође играју улогу у заштити руских арктичких граница.
Када је реч о свемирској инфраструктури, Русија се суочава са изазовима чије решавање захтева време. Последњих година покренути су пројекти засновани на домаћој технологији, усмерени на унапређење комуникација и даљинске детекције на Арктику. Међутим, они су још увек далеко од завршетка.
Штавише, с обзиром на то да се европски савезници Америке све више укључују у обуздавање Кине, не може се искључити могућност трајног присуства кинеске морнарице на Арктику у средњорочном периоду. Руски и кинески бомбардери су већ изводили заједничке патроле у близини Аљаске.
Парадокс стабилности и нестабилности
Наставак тренутних трендова носи значајне ризике по стратешке објекте у Русији, посебно имајући у виду кратко време за реаговање. Све у свему, могуће је да су ова дешавања у складу са концептом обртања парадокса стабилности и нестабилности, наводи Стефанович.
Парадокс стабилности и нестабилности је теорија у међународним односима која описује ситуацију у којој потенцијални противници делују опрезно на стратешком нивоу, услед узајамног нуклеарног одвраћања и способности да нанесу неприхватљиву штету. Истовремено, они улазе у сукобе у оквиру такозване "сиве зоне", избегавајући директан војни сукоб. Обртање овог парадокса заснива се на идеји стварања претњи по стратешке капацитете за одмазду, чиме се противници приморавају на уздржаност чак и унутар "сиве зоне".
Проблем је у томе што би овакви потези могли да подстакну другу страну (у овом случају Русију) на знатно агресивније мере које воде ка ескалацији на стратешком нивоу. Ипак, могуће је да ни Норвешка, ни САД, ни друге арктичке чланице НАТО-а уопште не разматрају ова концептуална питања – нарочито данас, када је одвраћање, у својим најгрубљим облицима, потиснуло све остале видове међудржавне интеракције.







