Скот Ритер и руски амбасадор Антонов: Борба против русофобије у Америци

Наслов есеја кога је, најпре у "Росијској газети", а потом на Фејсбук налогу руске амбдасаде, објавио амбасадор Русије у Сједињеним Америчким Државама Анатолиј Антонов провокативан је за читаоце: "Русофобија као малигни тумор у Сједињеним Државама". Тако би требало да изгледају сви добри наслови који подстичу на размишљање, примећује Скот Ритер на свом блогу, у тексту посвећеном есеју руског амбасадора и питању русофобије у данашњој Америци.   

Као неко ко је простудирао русофобију и као неко ко је, већ као одрасла особа, имао прилику да живи и ради у Русији током совјетске ере, Скот Ритер, пре свега, има дубоко поштовање за руску културу, језик и историју.

"Ова захвалност ме је охрабрила", наставља Ритер, "да доносим информисане судове о Русији, њеном политичком руководству и руском народу, посебно у оценама данашњих односа између Русије и Сједињених Држава."

Поштовање других народа као срж руског идентитета

Захваљујући свом животном искуству, Ритер није нимало подложан помодној русофобији у Америци. Напротив, он је способан да прозре лажи које су смишљене да промене сензибилитет и логику циљане публике русофобије – америчког народа.

Ритер се у наставку осврће на текст руског амбасадора, апострофирајући посебно поједине делове.

Поменути есеј амбасадора почиње следећим речима: "Русија је увек поштовала богату културну традицију свих земаља. То је срж нашег националног идентитета, менталитета и државности. Култура мора да остане мост за јачање поверења међу народима, ма колико односи између држава били компликовани."

Никаквог "отказивања културе" није било у Русији, чак ни током Хладног рата. Руси нису проглашавали непожељним америчке писце ни музичаре. Данас се у Америци управо то ради са руском културом: непожељни, па и забрањени постали су и Достојевски, и Толстој, и Чајковски, као и многи други, само зато што су (били) етнички Руси.

"До 1958. године америчко-совјетски односи су били веома напети", наставља Ритер, "под утицајем политике Хладног рата. Да би промовисали одмрзавање односа, Совјети и Американци су предлагали политику културне размене. Совјети су, са своје стране, основали Међународно пијанистичко такмичење `Чајковски`, названо по чувеном руском композитору Петру Иљичу Чајковском."

Ритер започиње са епизодом о Клибурну, коју нарочито истиче Антонов.

Клибурн је био један од неколико Американаца позваних да се на њему такмиче. Клибурново извођење Првог клавирског концерта Чајковског, које се сматра једном од његових најпопуларнијих композиција, подигло је публику на ноге.

Према популарној легенди, Шостакович није био сигуран да ли сме да додели прву награду неком Американцу. Познати совјетски композитор се тада обратио Никити Хрушчову, а совјетски лидер га је упитао: "Да ли је он најбољи?" Када је Шостакович одговорио "да", Хрушчов му је рекао: "Онда му дај награду!"

Ван Клибурн се вратио у Америку као прави херој, почашћен парадом на Авенији хероја у Њујорку. Часопис "Тајм" га је ставио на насловну страну као "Тексашанина који је освојио Русију".

Неселективна русофобија

То је било у време када су Совјети лансирали "Спутњик" и када су се многи Американци осећали несигурно. Земља је била уморна од политике застрашивања Русима и Русијом, коју је спроводио сенатор Џо Макарти, али он је умро 1957.  

Заправо, ефекат Клибурнове победе на такмичењу био је такав да је помогао да се разбију предрасуде и да се потражи пут ка међусобном разумевању.

"Културна сарадња", наводи се у есеју амбасадора Антонова, "тада је помогла да се отопи лед. Њен значај се не може преценити ни у данашње време, јер универзални језик уметности уједињује људе различитих националности, шта год да се дешава у сфери велике политике."

То је био, укратко, историјски догађај, вредан пажње и признања. И, углавном због јединственог достигнућа Вана Клибурна, Међународно такмичење "Чајковски" постало је једно од најпознатијих и најцењенијих музичких такмичења на свету.

Међутим, ово цењено такмичење је, пише руски амбасадор, године 2022. избачено са списка Светске федерације међународних музичких такмичења. Ни због чега другог, већ због "неселективне русофобије".

Како закључује Ритер: "У есеју који је написао руски дипломата нема лажи."

Ово је, такође, истинита изјава амбасадора: 13. априла 2022. године, Светска федерација међународних музичких такмичења гласала је, и то са великом већином, да искључи Међународно такмичење "Чајковски" из свог чланства. У саопштењу за јавност, федерација је саопштила да су "многи лауреати такмичења `Чајковски` међу водећим уметницима данашњице."

Суштински политички чин аполитичне организације

Ипак, "суочена са бруталним ратом Русије и злочинима у Украјини", наводи се у саопштењу, "Федерација, као аполитична организација, не може подржати такмичење које финансира и које користи руски режим за сопствену промоцију."

Године 2003, након америчке инвазије на Ирак, чина који је широм света познат као очигледан акт агресије, (и којим је, узгред, прекршено међународно право), Међународно пијанистичко такмичење "Ван Клибурн" остало је у чланству ове федерације.

"Толико о 'аполитичном' статусу Светске федерације. Искључивање Међународног такмичења 'Чајковски' из ове федерације је суштински политички чин, јасан и очигледан пример русофобије", примећује руски дипломата.

Претварати се да је другачије је нелогично - али, опет, русофобија, као и све друге фобије, инхерентно је нелогична. Русофобија представља екстреман, ирационалан страх или паничну реакцију која произлази из непознавања субјекта који је у њеном центру – руског народа.

У Москви и Санкт Петербургу је у јануару 2023. одржано Међународно такмичење младих музичара "Чајковски", на коме је учествовало 27 музичара из Русије, Кине, Републике Кореје и Сједињених Држава. Прва два места додељена су такмичарима из Кине, док је треће место припало руском извођачу.

"Али Американци су били тамо, учествовали су, и то је оно што је важно."

Вирус антируске мржње

Руски уметници се сматрају за неке од најуспешнијих светских уметника, а многа њихова дела могу се наћи у уметничким галеријама широм света. Ипак, и овде је русофобија подигла своју "ружну главу", наглашава амбасадор: "Антируски 'вирус мржње' даје метастазе и наставља да утиче на Сједињене Државе", наводи он у есеју. Такође је заразила водеће америчке уметничке галерије које сада покушавају да надмаше једна другу у својим напорима да "откажу" руску културу.

"Музеј уметности Метрополитен", пише амбасадор Антонов, "прекласификовао је велике руске сликаре Архипа Куинџија, Ивана Ајвазовског и Иљу Репина у Украјинце, руководећи се чињеницом да су рођени у Маријупољу, Феодосији и Чугујеву, што није ништа друго него потпуни апсурд."

Ово "преиспитивање" правдано је тиме што музеј непрекидно "истражује и испитује предмете у својој колекцији, како би одредио најтачнији начин да их каталогизира и представи публици. "Каталогизација ових радова је ажурирана након истраживања спроведеног у сарадњи са научницима из ове области", тврди портпарол музеја.

У ствари, ова "сарадња", о којој говори портпарол музеја, дошла је у виду онлајн притиска од стране извесне Оксане Семењик, која је, путем Твитер налога, критиковала "'Метрополитен' због погрешног етикетирања дела Архипа Куинџија као Руса."

"Сви његови познати пејзажи били су о Украјини, Дњепру и степама", написала је Семењикова на свом налогу. "Али, о украјинском народу."

Ипак, како се истиче у амбасадоровом есеју, "ово не издржава ниједну критику макар зато што су се ови уметници сматрали Русима. За сваки случај: у етничком смислу Иља Рјепин је био Рус, Иван Ајвазовски је био Јерменин, а Архип Куинџи је био Грк."

Сва тројица су рођена у Руској империји, када украјинска државност није ни постојала.

Пре рекласификације, "Метрополитен" је овако описивао Ајвазовског: "Руски романтичарски уметник Иван Константинович Ајвазовски (1817–1900) био је надалеко познат по својим сликама поморских битака, олупинама бродова и олуја на мору. Рођен у јерменској породици, у кримском лучком граду Феодосији, Ајвазовски је био изузетно плодан - током свог живота створио је око 6.000 слика. Био је миљеник цара Николаја Првог и именован је за званичног уметника руске царске морнарице."

Што се тиче Иље Репина, његов отац је служио у уланском пуку у руској војсци, а Репин је дипломирао на Царској академији лепих уметности у Санкт Петербургу.

Такође, и Амерички музеј модерне уметности, примећује амбасадор, попустио је пред овим "поремећајима", посвећујући сталну колекцију галерије делима "етничких Украјинаца". Под називом "Солидарно", музеј излаже дела Казимира Маљевича, Леонида Берљавског-Невелсона, Соње Делоне-Терк и Иље Кабакова.

Казимир Маљевич је био етнички Пољак, рођен у Кијеву 1879. године, који се сматра водећим руским авангардним уметником и теоретичаром уметности. Маљевичево пионирско дело имало је дубок утицај на развој апстрактне уметности у 20. веку. Његовој уметности није био наклоњен Стаљин, а Маљевич је претрпео прогон од стране КГБ-а пре него што је умро у Лењинграду 1935.

Да ли је време да се ово лудило заустави?

"Руска култура", закључује амбасадор Антонов, "не припада само Русији. То је светско благо. Американце ценимо као познаваоце праве уметности. Не тако давно, гостовања трупа Бољшој или Маријинског театра, као и наших реномираних музичара, привлачила су публику и увек су била дочекивана бурним аплаузом. Домаћа публика очигледно чезне за руским извођачима и уметничким изложбама."

"Није ли време да се заустави ово русофобично лудило?", пита се руски амбасадор. То је, додаје Скот Ритер, темељно питање које дефинише наше време и нашу колективну судбину.

За крај, Ритер поставља једно питање: "Ко ће од нас бити следећи Ван Клибурн? Ко ће оспорити савремени макартизам, одбијајући да се повинује суманутим притисцима русофобије и, уместо тога, прихватити руски народ као равноправан, уз пуно поштовање и дивљење према њиховој култури, наслеђу, традицији и историји? Ово путовање не захтева путовање у Москву. Победа над русофобијом почиње овде, код куће, једноставним избором да се не повинујемо лудилу којим манипулишу они који настоје да промовишу страх, изазван незнањем."

"Када је у питању заустављање лудила русофобије, нема бољег времена за то од садашњег," закључује Ритер. "Јер, ако данас дозволимо да превладају предрасуде засноване на страху, сутра можда више неће постојати."