Макроне, на чијој си страни сад?

На чијој је страни Емануел Макрон питање је које занима јавност након недавне посете француског председника Кини. Дуго времена је деловало да се Француска чврсто налази на америчкој страни када је реч о покушајима Запада да балансира против Кине на Далеком истоку.

Француски председник је, ипак, у последње време своје критичаре подстакао да се запитају да ли САД могу да рачунају на Француску када је реч о одбрани западних интереса у контексту Тајвана. Да ли је Париз постао "мекан" у односу према Кини, пита се професор политичких наука и колумниста портала "1945" Питер Харис.

Спекулације о "поузданости" француског председника нашле су се у центру пажње након његовог интервјуа за "Политико", у ком је он одбацио идеју да би Француска требало да "слепо прати" америчко вођство, и да буде вазал у односима са САД, поготово када је реч о односима са Кином и Тајваном.

Уместо тога, сматра он, међународној заједници би боље служила Француска која би могла да каже "не" и својим пријатељима и својим конкурентима.

Такви коментари нису ништа ново за једног француског лидера. Идеја "стратешке аутономије" представља део француске спољне политике већ деценијама, а Макрон је и раније говорио о потреби формирања "праве европске армије", наглашавајући да Стари континент не би требало да се превише ослања на САД када је у питању безбедност.

Ни Макронова изјава да Европа не би требало да постане "амерички вазал" није никаква новост. Он је само поновио оно што генерације француских, али и европских лидера говоре већ дуже време: да би Европа требало да буде велика сила сама за себе. То је поприлично разумна амбиција и није никакав доказ да се Француска приближава Пекингу, наводи аутор текста.

Такође, сматра он, не би требало пренаглашавати значај Макронове изјаве да безбедност Тајвана није један од водећих интереса Француске и Европске уније. Иако европски лидери често говоре другачије, мало је вероватно да би европске војске, морнарице и ваздухопловне снаге играле значајну улогу у хипотетичкој "одбрани Тајвана". Оне су једноставно исувише слабе, исувише далеко и исувише фокусиране на сопствену безбедност да би предузеле такве кораке.

Макроне, зашто баш сад?

Оно што је занимљиво је чињеница у којој је мери Макрон спреман да размишља о мултиполарном свету у контексту данашњих међународних односа, а пре свега конфликта у Украјини. Многи се питају зашто он није сачекао да свет уплови у "мирније воде" пре него што изнесе такве ставове?

Управо то Макроновим изјавама даје на значају. Чињеница да их је дао управо сад указује да би његове колеге на Западу требало да га схвате озбиљно.

Реалност је та да многи од њих деле његов поглед на свет. Са његовим речима многи се слажу: политичари у Вашингтону праве грешке и не треба их слепо пратити, нови хладни рат између САД и Кине, као и подела света на завађене фракције је опасна идеја, док би међународни систем био безбеднији ако би утицај и моћ у њему били праведније распоређени.

Такви ставови у Америци су постали светогрђе, пошто су тамошњи политички лидери постали опседнути идејом да међународну политику дефинише егзистенцијална борба између демократије и аутократије. Као и 2001. године, у Вашингтону се верује да свет мора да изабере између "нас" (демократа) и "њих" (деспота). Не постоји никаква средина, као ни простор за миран суживот.

Али такав начин представљања сукоба у Украјини и геополитичког надметања са Кином широм света све су непопуларнији. То је пре свега тачно у земљама некадашњег Трећег света, чији лидери одбијају да "осуде Путина и плаше се потенцијалног хладног рата између САД и Кине", пише Харис.

Макронови недавни коментари показују да чак и лидери земаља које несумњиво припадају Западу не желе да виде међународни поредак подељен на блокове.

Макроне, зашто баш тако?

Када је о томе реч, Макрон је вероватно ближи светском просеку него што његови критичари желе да признају. Он подржава Украјину и критикује Русију, али одбија да повуче паралелу између ситуације на истоку Европе и оне у источној Азији.

Он и даље високо вреднује савезништво са другим западним земљама, али он не сматра да се она заснивају на перманентној "сатанизацији" Русије и Кине.

Да ли Макрон греши? Можда, сматра Харис, али он у томе није усамљен. Мултиполарност је популарна идеја, а уместо што нападају његове тобоже "опасне и издајничке" изјаве, критичари у САД и Европи би требало да размисле шта то француског председника подстиче да мисли на тај начин.

Можда и науче нешто занимљиво.