Годишњица катастрофе у Чернобиљу: Кад тело преминулог испари

Чернобиљска катастрофа дубоко је обележила последње године постојања Совјетског Савеза остајући упамћена као "највећа нуклеарна катастрофа у историји".

Међународна скала хаварија за нуклеарна постројења има седам степени. У последњој категорији су "катастрофалне хаварије", што значи ослобађање радијације са најтежим последицама, а ту су, за сада, сасвим равноправно сврстани инциденти у Чернобиљу (1986) и Фукушими (2011).

Унутар тог, седмог степена међународна систематизација не предвиђа поређења.

Ако под "нуклеарном катастрофом" подразумевамо све радиоактивне емисије које је изазвао човек, онда је у историји било и много тежих догађаја, тврди професорка Кејт Браун са Масачусетског института за технологију (МИТ).

Хаварија у Чернобиљу, подсећа Браунова, ослободила је око 45 милиона кирија радиоактивног јода.

"Американци и Совјети су у само две године тестирања 1961. и 1962. ослободили 20 милијарди кирија радиоактивног јода, односно, сваког радног дана су емитовале 350 милиона кирија у околину."

Идилични град Припјат

Катастрофа се одиграла 26. арила 1986, у нуклеарној електрани Чернобиљ, недалеко од града Припјата, који су, за преко 50.000 становника, изградиле совјетске власти ради смештаја запослених у нуклеарки.

У фебруару 1986. часопис "Совјетски живот" хвалио је живот у Припјату, чије становнике "већином чине млади људи", који овде долазе својом вољом привучени високим платама и могућношћу запослења у најсавременијој совјетској нуклеарки.

Градоначелник Припјата Владимир Волошко је тада изјавио да су улице Припјата препуне цвећа, а да стамбене блокове окружују пријатни борови шумарци. Била је то атмосфера совјетског оптимизма у свом касном периоду, на почетку "перестројке".

Људска тела која су испарила

Катастрофа је, као што то обично бива, почела неочекивано. Званично, она се могла избећи, а за избијање хаварије одговоран је, тврди се, "људски фактор".

Техничари у електрани су вршили низ тестова управљачког система на блоку четири. Међутим, оператери су искључили важне сигурносне контролне механизме.

Изненадни скок струјног напона изазвао је експлозију, која је уништила део реактора, тешко оштећујући његово језгро. Гориво је почело да цури у воду за хлађење, што је створило енормни притисак унутар реактора и довело до пуцања цеви.

После експлозије, радници су послати да ручно спуштају шипке за хлађење. Заменик главног инжењера Анатолиј Дјатлов наредио је двојици радника да ручно спусте контролне шипке.

"Када су радници истрчали у ходник," присетио се накнадно Дјатлов, "схватио сам да је то глупо. Није било начина да се оне спуштају ручно. Потрчао сам за њима, али они су једноставно нестали."

Тело једног радника, Валерија Ходемчука, главног оператера циркулационе пумпе у фабрици, напросто је испарило, док је тело другог, Владимира Шашенока, пронађено, али и он је убрзо преминуо од контаминације.

Смртоносне последице радијације

Четрнаест ватрогасаца стигло је на место несреће око пола два ноћу, а позвано је још 100 ватрогасаца из Припјата. Сви они су били изложени потенцијално смртоносним дозама зрачења.

Од првих радника Хитне помоћи, који су стигли на места несреће, код 134 је дијагностикован акутни радијациони синдром. Двадесет и осморо озрачених умрло је током прва три месеца.

Према извештају Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), објављеном деценију после несреће, између три и четири процента горива из реактора је испуштено из реактора. Ово је било више него што су пријавиле совјетске власти 1986. године.

Огромно подручје изнад Украјине, Белорусије и Русије било је за кратко време контаминирано радијацијом. Несрећа је ослободила 100 пута већу радијацију него две атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, саопштила је Канцеларија Уједињених нација за координацију хуманитарних послова (ОЦХА).

"Људи су имали различите ране - преломе, опекотине и зрачење", рекао је за "РТ интернешенел" Виталиј Леоненко, лекар болнице у Припјату од 1980. до 1986. године. "Већина њих је имала опекотине од зрачења трећег и четвртог степена. Један од њих је одмах преминуо, остали су морали да чекају 24 сата како би били евакуисани у болницу у Москви."

Један од најопаснијих елемената ослобођених у хаварији био је радиоактивни јод 131, који је завршио у крављем млеку, којим су храњена деца. Ово је, према СЗО, изазвало 5.000 случајева рака штитне жлезде.

Мештани нису имали представу шта се догађа

Надлежној комисији било је потребно 36 сати да одобри евакуацију становника Припјата. За неколико сати, град је био сасвим пуст, становници су евакуисани у 1.200 аутобуса.

"Знао сам да је град заувек евакуисан, али нисам могао да то кажем људима", рекао је Валериј Љегасов, први заменик директора Курчатовског института за атомску енергију. "Да смо им рекли да одлазе заувек, требало би им много више времена. Ниво радијације је већ био веома опасан, рекли смо им да је то само привремено."

Николај Рижков, председавајући Савета министара Совјетског Савеза, сећа се да му је речено да "нема времена за потписивање папира, становници морају да прихвате одлуку о евакуацији."

Становницима је дозвољено да са собом понесу само нешто одеће и документе. "У два или три сата послеподне," каже Рижков, "град је остао празан. На улицама су остали само пси."

Четрнаестог маја 1986. године донета је одлука да се евакуишу сви који живе у кругу од 30 киломатара од реактора, што је значило евакуацију за још 116.000 људи.

Хероизам обичних људи

Праву армију од 350.000 "ликвидатора" чинили су припадници совјетске војске, милиције и ватрогасних служби.

"Покушали смо да се изборимо са пожаром у чернобиљској електрани, и то није ишло лако," присетио се један од њих, Александар Боровој. "Проводили смо по три минута у оловним оделима покушавајући да лопатама вратимо што више отпада у језгро реактора."

Коначно, инжењери су одлучили да изграде саркофаг како би спречили даље цурење. Према "Гринпису", за израду конструкције утрошено је више од 7.000 тона челика и 410.000 кубних метара бетона.

Планирање је почело у мају, саркофаг је завршен у новембру. Његова трајност је износила између 20 и 30 година. Према подацима Светске нуклеарне асоцијације, 200 тона радиоактивног материјала остало је дубоко у језгру.

Донета је и хитна одлука да се прокопа тунел испод реактора и да се постави армирано-бетонска плоча. Копање тунела је трајало 15 дана, у њему је учествовало око 400 најбољих рудара из целог Совјетског Савеза.

Злурадост на Западу

На Западу је катастрофа у Чернобиљу дочекана са извесном, понекад и отвореном злурадошћу. Тадашњи лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов се поводом катастрофе обратио совјетској и светској јавности:

"Суочили смо се са правом гомилом најнепоштенијих и најзлонамернијих лажи. Међународна јавност треба да зна са чиме смо се суочили. То треба да учинимо да би смо добили одговор на питање: шта је, у ствари, стајало иза те крајње неморалне кампање?"

Горбачов је потврдио да су 292 особе оболеле од радијацијске болести, а да је седморо њих већ преминуло, признајући да је несрећа "болно погодила совјетски народ и изазвала узнемиреност међународне јавности."

Горбачов је додао да је влада схватила "озбиљност ситуације" и да је све информације "ставила на располагање совјетском народу и послала владама страних земаља."

Горбачов се осврнуо на оно што је видео као "неограничену антисовјетску кампању", коју су тада, баш као и данас, преводиле Сједињене Америчке Државе.

Ко данас живи у Чернобиљу?

Данас у зони бивше нуклеарке има животиња, чак и угрожених врста. Али, то није никакав доказ "здраве животне средине".

Чернобиљ је постао и локација за посебну врсту опасног туризма, у коме туристи обилазе подручје некадашње нуклеарке за стотињак долара.

Водичи кажу да их посетиоци често питају да ли се у Чернобиљу могу видети мутанти, на пример, вукови са две главе. Научник Денис Вишњевски каже да то никада није видео, иако дуже од 20 година посматра развој биосфере у забрањеној зони.

Фотографије и репортаже уз нарацију да "у забрањеној зони Чернобиља поново цвета живот", стварајући утисак да се природа опоравила. "То уопште није тачно", додаје Кејт Браун, која преко четврт века истражује чернобиљску катастрофу.

Напротив, истраживања показују знатан пораст морталитета, учесталост тумора, краћи животни век, убрзано старење и друге факторе који угрожавају здравље животиња.

Забрањена зона је загађена радијацијом и 37 година после атомске хаварије. Трећина те области је контаминирана трансуранијумским елементима, чије време полураспада износи 24.000 година.

У Чернобиљу и околини данас постоје становници које се не бележе у званичним статистикама. У питању су добровољни повратници који су се сами вратили, претежно у околна села. Непознат је њихов тачан број.