Талибани славе две године од ослобођења Кабула: Како је пала крвава америчка кула од карата

На данашњи дан се обележава друга годишњица пада Кабула, којим је симболично окончан амерички рат у Авганистану – најдужи и најскупљи оружани сукоб у више од 250 година дугој историји те земље. Муњевита офанзива Талибана, која је започела раније тог лета, кулминирала је падом Кабула 15. августа 2021. године, када је дотадашња влада Авганистана предвођена председником Ашрафом Ганијем побегла из престонице и напустила земљу.

Резултати офанзиве су били импресивни: За нешто више од три месеца, неколико десетина хиљада бораца је успело да овлада земљом од 650.000 квадрантих километара у којој живи преко 40 милиона људи. Војска Исламске Републике, успостављене непосредно након америчке инвазије 2001. године – која је наводно бројала преко 300.000 војника – колабирала је за само неколико недеља, а у појединим областима регрути су једноставно одлагали своје (напредно америчко) оружје и предавали се Талибанима без борбе. До краја августа, талибански Исламски Емират је контролисао мање-више цео Авганистан.

Пад Кабула и проамеричке владе председника Ганија изазвао је лавину реакција широм света, а оне су биле најбурније управо у земљи која је двадесет година раније и дошла у Авганистан у потрази за (стварним и измишљеним) терористима – у самој Америци. Док је крајње збуњена и погубљена администрација председника Џозефа Бајдена покушавала да спаси шта се спасити може и окриви сваког кога су могли за свој неуспех, новинске ступце и термине у прајм-тајм телевизијским емисијама пуниле су критике на рачун актуелне, али и претходних америчких влада које су пуних двадесет година инсистирале на рату који није било могуће добити.  

Рат у Авганистану – кардинална грешка америчке политике и крај Фукујаминог "краја историје"

Рат у Авганистану, али и шири "Рат против тероризма" који је започео савремени крсташ Џорџ Буш и група радикалних неоконзервативаца окупљених око њега, директна је последица терористичких напада у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001. године. Рушење Кула близнакиња, у коме је живот изгубило скоро 3.000 људи, симболизовало је крај Фукујаминог "краја историје", а у центар пажње се вратио "сукоб цивилизација" другог великог мислиоца постхладоратовског раздобља, Самјуела Хантингтона. Председник Буш, заслепљен војном и политичком моћи коју су САД у том тренутку уживале, додатно је подгрејао тензије када је "Рат против тероризма" упоредио са Крсташким ратовима, што је наишло на оштре реакције широм света.

Ал Каида, терористичка организација озлоглашеног Осаме бин Ладена која је стајала иза терористичких напада у Њујорку и Вашингтону, сада је постала амерички непријатељ број један, против кога је био усмерен гнев како политичког естаблишмента, тако и америчког народа. Бин Ладен и његови саборци су се у Авганистану скривали од 1996. – исте године када су Талибани изашли као победници у четворогодишњем грађанском рату који је потресао ту централноазијску државу од совјетског повлачења.

Американци су убрзо након 11. септембра започели са бомбардовањем Авганистана, а пред талибански режим у Кабулу је стављен ултиматум – предајте Бин Ладена и његове саборце или ћете бити проглашени његовим саучесницима, нападнути и окупирани.

Лидер Талибана Мула Омар наводно је и био спреман на сарадњу, али је од Вашингтона за почетак тражио конкретне доказе да је Бин Ладен стајао иза терористичких напада. "Нема потребе да разговарамо о невиности и кривици. Ми знамо да је он крив", поручио је Буш и додао да о томе неће бити преговора. Коцкице за инвазију почеле су да падају на своје место.

Американци су почетком октобра први пут у историји активирали Члан 5 Повеље НАТО-а, којом се "напад на једну чланицу третира као напад на све", чиме је отворен пут ка формирању шире коалиције за инвазију. Американци су успоставили сарадњу са тзв. Северном Алијансом, групом антиталибанских организација која ће током инвазије одрадити значајан део "прљавог посла" на терену.

Саме операције су биле муњевите – САД и њихови савезници су за само неколико недеља успели да протерају Талибане из Кабула и других већих градова и успоставе прелазну владу. Америчка победа, ипак, није била тотална, пошто су Талибани започели герилску борбу у руралним областима Авганистана, а Бин Ладен је америчким специјалцима умакао у пећинама Тора Боре. То ће се у годинама које долазе показати као кобна грешка.

Инвазија на Авганистан била је контроверзна и са тачке гледишта међународног права. Савет безбедности Уједињених нација је, углавном једногласно, у недељама и месецима након терористичких напада 11. септембра донео неколико резолуција којима се осуђује тероризам и позива на борбу против те пошасти.

Међутим, ни једна од њих није експлицитно одобрила инвазију на Авганистан и рат против Талибана. Многи утицајни амерички правници, попут професорке у правној школи Томас Џеферсон и председнице Националног правничког удружења Марџори Кон, тврдили су да инвазија није утемељена на међународном праву пошто починиоци терористичких напада нису били директно повезани са талибанским режимом у Кабулу, као и да Авганистан није представљао непосредну претњу по безбедност САД.

Од почетног успеха до скупе грешке

Такви гласови су, ипак, скрајнути, а остатак приче је, како се често каже, историја. САД и њихови савезници нису успели да стабилизују Авганистан, који је током наредне две деценије остао једна од најсиромашнијих и политички најнестабилнијих држава на свету. У сукобима између нових авганистанских власти и њихових западних савезника са једне и различитих исламистичких група са друге стране у периоду од 2001. до 2021. године живот је изгубило између 176.000 и 211.000 људи, према подацима Универзитета Браун и Универзитета у Упсали.

Рат у Авганистану је Американце коштао око два билиона долара, односно око 300 милиона долара дневно (!) током двадесетогодишњег периода, рекао је председник те земље Џозеф Бајден непосредно након пада Кабула у августу 2021. године. Трошење тог новца, који је упоредив са годишњим БДП-ом земаља попут Бразила или Италије, углавном није било подвргнуто контроли Конгреса, а он је дошао у највећој мери дошао из позајмица које ће амерички грађани отплаћивати наредних неколико деценија.

Са укупном дужином од 19 година и 10 месеци, реч је о најдужем рату у америчкој историји, који је за неколико месеци надмашио још један фијаско – онај у Вијетнаму.

Председник Доналд Трамп је покушао да оконча сукоб Споразумом из Дохе, потписаним 29. фебруара 2020. године, када је Вашингтон обећао да ће постепено смањити број својих војника у Авганистану, Талибани су прихватили сарадњу у борби против тероризма а обе стране су се обавезале да неће нападати једна другу.

Споразум је отворио пут ка потпуном повлачењу америчких и НАТО трупа уз Авганистана, а нови председник Бајден је, након иницијалног пробијања рока, најавио да ће споразум бити испоштован и да ће се Американци из те земље повући до краја августа 2021. године. Иако је победа Талибана и тада деловала извесно на дужи рок, мало ко је у том тренутку могао да предвиди да ће авганистанска влада без директне војне помоћи из Вашингтона успети да опстане не неколико година или месеци, већ свега пар недеља.

Пад проамеричке Исламске Републике и успон талибанског Исламског Емирата у Авганистану представљао је огроман ударац по репутацију западних земаља, а пре свега актуелног америчког руководства. Америчка администрација се нашла на удару како либерала, тако и конзервативаца, а популарност председника Бајдена је тог месеца доживела оштар пад – од чега се, како показују анкете, до данас није опоравила.

Авганистан, две године касније

Када је реч о Авганистану, ситуација у тој земљи се током последње две године није драстично поправила. Владе западних земаља су одбиле да сарађују са Талибанима, а САД су замрзнуле девизне резерве Централне банке у износу од скоро 3,5 милијарде долара, што је само продубило финансијску кризу.

Према подацима неколико хуманитарних организација које је "Гардијан" објавио поводом друге годишњице пада Кабула, око 29 милиона Авганистанаца (близу три четвртине укупне популације) зависи од помоћи, док се око 15 милиона њих суочава са глађу. Уједињене нације процењују да је за набављање основне помоћи потребно око 3,23 милијарде долара, али је до почетка августа прикупљена тек једна четвртина тог износа.

Неспремност западних земаља да сарађују са Талибанима, чак и када је реч о хуманитарној помоћи, отворила је простор за друге земље у региону. Иако ни једна држава (још увек) није признала Талибане као легитимну власт Авганистана, Иран, Русија и Кина су почели да их ословљавају као "привремене" власти, док су Уједињене нације одобриле сарадњу са "релевантним политичким актерима" у тој земљи.

Након пада Кабула, већина авганистанских амбасада је остала лојална старом режиму. Ипак, представници Талибана су у марту тврдили да контролишу дипломатске испоставе у 14 земаља. "Исламски Емират је послао дипломате у најмање 14 земаља, а напори да се преузме одговорност за друге дипломатске мисије у иностранству су у току", рекао је тада главни портпарол Забихулах Муџахид. "Дипломате бивше владе настављају своје активности у координацији са Министарством спољних послова."

Муџахид је навео Иран, Турску, Пакистан, Русију, Кину и Казахстан као земље у којима се налазе представници Талибана, али није навео свих 14 земаља. Најмање пет земаља – Кина, Русија, Пакистан, Иран и Туркменистан – предало је авганистанске амбасаде у својим престоницама Талибанима, чиме су показали да су спремни на (у најмању руку ограничену) сарадњу са њима.

Полако али сигурно, Талибани излазе из потпуне међународне изолације и почињу да сарађују са другим владама, пре свега у области безбедности и борби против тероризма. Главну претњу стабилности у Авганистану данас представља Исламска држава, али и друге мање групе које су наставиле да спроводе терористичке нападе. Пут ка стабилности и економском развоју те земље је, ипак, и даље дугачак и крајње неизвестан, поготово зато што западне земље и даље инсистирају на доказано погрешној тактици строгих санкција и спољнополитичке изолације.