Свет

Леонид Савин: Запад би да се освети Русији због пораза у Украјини

После почетка руске Специјалне војне операције појавила се суверена политичка воља у разним деловима света и свет се више не оријентише према Западу ни у политици, ни у науци, ни у технологији
Леонид Савин: Запад би да се освети Русији због пораза у Украјиниwww.globallookpress.com © Mikhael Klimentyev/Kremlin Pool

Они који су пре 10 година донели одлуку о државном удару у Украјини, имали су проблем са образовањем и нису располагали објективним знањима, због чега нису могли да предвиде последице свог деловања, пише за сајт "Геополитика" руски геополитичар Леонид Савин.

Сада Колективни запад покушава да се на сваки начин освети Русији због пораза у Украјини, користећи сва могућа средства, од крађе руског новца, до отворене подршке терористима у Кијеву.

При томе, не треба заборавити ни на одбијање многих других земаља да поклекну пред Западом. После почетка Специјалне војне операције појавила се суверена политичка воља у разним деловима света које је Запад с презиром посматрао као дивље и заостале.

Главни геополитички актери почели су да критикују неолибералну хегемонију САД, што је створило ефекат мултиполарности. Иако САД и даље имају највећу војску на свету и користе долар за одржање економске доминације, оне су већ изгубиле многе друге предности.

Свет више није оријентисан ка Западу ни у политици, ни у науци, ни у технологији. Штавише, многи западни императиви, као што је феномен "отказивања културе", једноставно су неприхватљиви за највећи део света, који у њима препознаје аутодеструктивне тенденције.

Можемо рећи да је у тренутку када је "светски полицајац" изгубио и легалитет и легитимитет најзад почео 21. век, иако неки апологети униполарности и даље правдају очување западне доминације "поретком заснованим на правилима", који бесрамно покушавају да прогласе за међународно право.

20. век је почео стварањем Совјетског Савеза

Велики кубански писац Алехо Карпентијер је у предавању "Пут од пола века", одржаном 20. маја 1975. године у Венецуели, приметио да се астрономски векови разликују од историјских. Тако је 15. век за овог аутора трајао само 50 година, пошто су у овај период, по његовом мишљењу, укључени сви важни догађаји који су се десили у овом столећу, од заузимања Цариграда до открића Америке.

Према Карпентијеру, 19. век, који је почео освајањем Бастиље у Француској, а завршио се револуцијом 1917. у Русији, трајао је 130 година. Салвама испаљеним са руске крстарице "Аурора" почео је 20. век, који је трајао више од астрономских сто година.

Политиколог Ђовани Ариги је предложио нешто слично у књизи "Дуги 20. век", нудећи економску анализу међународних политичких процеса. Ариги се ослања на радове претходних аутора као што је Имануел Валерштајн, који је писао о концепту светског система.

У међувремену, са становишта светске економије, не можемо а да не поменемо ранију теорију економских циклуса Николаја Кондратијева, коју је популаризовао Јозеф Шумпетер. За Кондратијева трајање таквих циклуса износи 50-ак година.

Карпентијер је имао шири поглед од економиста и говорио је о садашњем веку као о "ери борбе", промена, преокрета и револуција.

Заправо, Карпентијер говори о широком процесу антибуржоаских побуна у различитим деловима света. Иначе, такав устанак, пре него што је почео у Русији, већ је започео је у Мексику, где је прерастао у крвави грађански рат.

Био је то сигнал за друге револуционарне покрете у земљама Латинске Америке, који су биле под директном или индиректном окупацијом САД. За Карпентијера, револуција у Русији, која је на крају створила Совјетски Савез, представља кључну референтну тачку, зато што је дала подстицај многим сличним покретима.

Духовни отац савременог Пакистана у Британској Индији, песник и филозоф Мухамед Икбал, са одушевљењем је говорио о руском Октобру. У Латинској Америци раднички покрет је био инспирисан успесима Октобарске револуције. У азијским земљама су са интересовањем пратили шта се дешава у Русији. И у САД су са љубомором и завишћу посматрали процесе у Совјетској Русији.

Западна озлојеђеност према Куби и Русији

Антиколонијална борба, која је обухватила три континента после Другог светског рата, добро се уклапа у оно што је Карпентијер описао као "еру борбе". Важно је да то нису били сукоби империја или националних држава. То је био процес ослобађања од буржоаске хегемоније, која је попримила глобални карактер.

Наравно, победа Кубанске револуције 1959. године пружила је важан допринос овом низу геополитичких промена. Пошто јенкијевски империјализам није био у стању да угуши вољу за потпуним суверенитетом кубанског народа, овај феномен је дао повода за два импулса, Један је наставио путем ослободилачких покрета, а други је представљао реакцију западног света, коју је покретала сложено осећање које је немачки филозоф Макс Шелер назвао озлојеђеношћу, а то је "одложена освета, заснована на зависти."

Каснија америчка политика према Куби била је изграђена на таквој огорчености. Резултат су санкције, економска блокада и потпуно неосновано уврштавање Кубе на листу државних спонзора тероризма.

У ствари, Запад сада води исту политику озлојеђености према Русији. Пошто није било могуће преварити руску елиту (као што је, нажалост, био случај 90-их), пошто је није било могуће ослабити покушајима обојених револуција и дестабилизацијом, онда је коришћено последње средство - стварање сукоба на територији суседне државе, која се налази на историјским руским земљама.

Тако је, закључује Савин, заиста почео 21. век.

image