Свештеници за све живе врсте: Опело за веверицу, благосиљање паса и духовна подршка за ветеринаре

Сара Боуен за себе каже да је свештеник за животиње од своје шесте године, када је сахрањивала мале веверице имитирајући обред који је над упокојенима обављао њен отац презвитеријанац.

Боуен је сада међурелигијски свештеник за животиње која се образовала на Католичком теолошком семинаријуму, Међурелигијском семинаријуму "Једна душа" и Теолошком институту Емерсон. И даље изводи обреде који животиње достојанствено испраћају у смрт, а ожалошћенима пружају утеху, без обзира да ли је у питању златни ретривер или вољена коза, преноси Асошијејтед прес (АП). 

Што се тиче козе, Боуен је испричала да су је 2022. звали из азила за животиње и објаснили да је омиљена коза смртно рањена у саобраћајној несрећи. Са сарадницима, Боуен је, како је описала, извела обред у којем су на листовима папира који се раствара писали писма кози, а затим их убацили у чинију с водом која је представљала "све сузе које су проливене и оне које људи нису могли да пролију".

Обавила је и "крзнено бдење", како га је назвала, током којег су људи, међу овцама и козама, причали догодовштине смртно повређене козе. 

Како се наводи у тексту, свештеници за животиње су новина, али растућа јер има све више заинтересованих да пружају свештеничке услуге животињама, власницима љубимаца, ветеринарима и онима који брину о животињама. 

Оно што је почело са неколико појединаца који су повремено пружали подршку људима који су оплакивали своје љубимце, постала је неформална мрежа професионалаца, плаћених и неплаћених, који пружају духовну подршку свуда где је потребна од ветеринарских клиника до азила за животиње. Како се истиче, из године у годину је све више оних који желе да заврше обуке за свештеника за животиње, а расте и спознаја да "посао који обављају није шала". 

"Ово је више од благосиљања животиња и сахрана за љубимце. Говоримо о дубоким систематским и егзистенцијалним питањима о нашим односима са другим врстама", каже Боуен. 

Иако није правило, вера је обично средишња ствар код свештенства за животиње: неки пружају духовну подршку животињама, кроз догађаје благосиљања, молитви за животиње или су присутни током еутаназије. Али, није само њима потребна духовна подршка, наводи се даље.

Како се истиче, ветеринари имају већи проценат самоубистава у односу на општу популацију, па постоје свештеници који су се специјализовали посебно за рад са њима.

Многи свештеници за животиње одлучили су се за овај позив када су им умрли љубимци, а једна од њих, Карен Дјук која заједно са партнерком Гирком води организацију за свештенике за животиње, каже да су људи често изненађени интензитетом туге која их опхрва.

"Слушамо стално како људи кажу да их је срамота да признају, али да пате више за преминулим љубимцем него за покојном мајком", каже Дјук, док њена партнерка додаје да је специфичност њиховог позива и то што тугу власника за љубимцем породица, послодавци и верске вође минимизирају.

Губитак љубимца покреће и нека животна питања, како се наводи у тексту, о постојању Бога и живота после смрти за љубимце. Животињски свештеници не могу да дају одговоре али су упознати са спектром религијских и верских начела, како се објашњава, па могу у том смислу да помогну својим увидима.