Дигитално насиље: Ако нешто није фер, није ни за "шер"

"Резултати нису изненађујући, постоји много онлајн агресије - јер се у онлајн свету понекад заборави да иза екрана постоји неко друго људско биће", сматра аутор студије Девора Хајтнер. Студија под именом "Онлајн мудрост: помоћи деци да успеју и преживе у дигиталном свету", обухватила је групу од 1.316 тинејџера, преноси "Вашингтон пост".

Интернет насиље је сваки облик насиља који настаје употребом дигиталних технологија, може се одвијати на друштвеним мрежама, апликацијама за размену порука, гејминг платформама и мобилним телефонима. Циљ таквог понашања је некога уплашити, наљутити или осрамотити. 

У ову врсту насиља спада и ширење неистина о некоме, лажно представљање али и слање претњи путем интернета или објављивање експлицитних фотографија неке особе на друштвеним мрежама. Разлика између насиља које је уживо и насиља на мрежама, је да постоји дигитални запис који може да послужи као доказ. 

Истраживање је показало да је 46 посто деце између 13 и 17, доживело макар један случај узнемиравања на интернету, а 28 посто је доживело овакво малтретирање неколико пута.

Највише сајбер насиља доживљавају девојчице узраста од 15 до 17 година, и то чак преко 50 посто, док је то случај код 44 посто дечака истог узраста.

У одвојеном испитивању родитеља, видело се да су они били забринутији доступношћу порнографије и излагању деце оваквим садржајима. 

У Србији је 80 посто деце узраста до 13 године гледало порнографски садржај онлајн, подаци су које је изнела психолог Ана Мирковић, која се бави насиљем на мрежама и како оно утиче на децу, у подкасту "Још један подкаст". 

Само четворо од сто деце у Србији се обрати родитељима када има проблем. Управо зато је потребно децу саветовати да:

1. Не одговарају на увредљиву онлајн поруку 
2. Не прослеђују поруке сумњивог садржаја другој деци
3. Сачувати поруке и снимке, као доказ о постојању дигиталног насиља 
4. Уколико је дете жртва насиља, требало би да затражи помоћ од одрасле особе, родитеља или наставника 

"Мене изненађује чињеница да велики број родитеља сматра да ако ако дете нема мобилни телефон или профил на друштвеноуј мрежи, да је оно заштићено од дигиталног насиља", каже Мирковић.

Савети за родитеље:

1. Научити како функционишу разне апликације и друштвене мреже и замолити децу да родитељима покажу своје налоге које користе на мрежама 
2. Редовно разговарати са децом о онлајн проблемима, како би знали да у сваком тренутку могу да се обрате за помоћ
3. Поставити временска ограничења боравка онлајн, уз тачно објашњење о безбедности на интернету и употреби интернета
4. Објаснити деци да не регују на претње или коментаре на интернету, али не брисати поруке већ их сачувати, као и профиле са мрежа са којих су стигле. Овако се чувају докази о постојању дигиталног насиља
5. Не кривити децу, већ им пружити разумевање и подршку, уверити их да они нису криви и открити колико дуго малтретирање траје 
6. Не схватати проблем олако, већ се озбиљно позабавити дигиталним насиљем. Емотивна бол коју дете проживљава је стварна и може имати последице касније 
7. Не претити одузимањем мобилног или гашењем компјутера ако се повере да имају проблем, забране увек делују контрапродуктивно, па дете следећи пут неће имати слободу да се повери родитељу
8. Обратити се школи, како би се обратила пажња на евентуално постојање насиља и у школи
9. Уколико постоји претња физичким насиљем или се насиље на мрежама настави, обратити се полицији

Родитељи би требало да реагују, чак иако жртве нису њихова деца, јер лоше понашање и комуникација утиче и на децу која су само сведоци насиља. Психолог Мирковић сматра да би у Србији људи требало да науче да примете насиље. "Ми живимо у култури која скоро да не примећује вербално насиље, за психолошко насиље деца кажу да то и није право насиље, јер нема подлива нема масница, нема крви, то говори колико смо заправо агресивни. Ми смо друштво које пропагира насиље, само наш информативни програм обилује насиљем", каже Мирковић а едукације је потребна не само за децу, већ и за одрасле, без обзира на године и животно искуство, посебно јер сматра да смо дигитално неписмена нација.  

Како би помогли детету да никада не буде жртва насиља, па ни интернет насиља, требало би га научити четири основне ствари, сматра психолог. "На првом месту је колаборација јер су људи друштвена бића и требају им други људи да би били функционални у овом друштву. На другом месту је самоактуализација, пустимо дете, кад може, да реши само своје проблеме. На трећем мест, али јако важна у дигиталном насиљу, је самоконтрола и четврта ствар је емпатија која у овом тренутку свима мањка", каже Ана Мирковић.