Сви су за столом, али разговора нема: Како телефони удаљавају чланове породице

Свакодневно окупљање за столом доприноси повезаности чланова породице и ствара простор за непосредну комуникацију, истиче психијатар Владимир Дилегенски за РТС.

"То држи кохезију породице и то је један леп обичај, макар у Србији, да се људи виде сви заједно на једном месту, поделе неке проблеме, поразговарају о неким обавезама и слично", објашњава Дилегенски.

Ипак, пажњу укућана током заједничких оброка све чешће преузимају мобилни телефони. Уместо да време за столом искористе за разговор и размену мишљења, чланови породице окрећу се порукама, интернету и друштвеним мрежама, чиме се губи непосредан контакт.

Дигитални уређаји не могу да замене дружење међу децом

Непосредна комуникација са вршњацима важна је за развој социјалних вештина, али и за способност деце да размењују ставове, слушају друге и учествују у разговору. Када дигитални садржаји постану замена за дружење, постоји ризик од повлачења у себе и удаљавања од вршњака.

"Ви изостављате могућност двосмерног усмерења у мишљењу, у било чему, ако нема директне комуникације деце са децом, а остављате да нека вештачка прича то надомести. Никад то није добро", истиче професор та РТС.

Претерано време проведено уз телефон може да утиче на то да деца изгубе интересовање за дружење и заједничке активности, упозорава Дилегенски.

Иако технологија нуди бројне информације, а вештачка интелигенција може да буде подршка у учењу, њена улога не би требало да потисне личне контакте и разговоре.

"Деца су најбоља кад су у друштву друге деце и кад размењују своје личне информације", наглашава професор.

Ограничење времена пред екраном и родитељски пример

Колико времена деца проводе уз мобилни телефон и када су спремна да га самостално користе питања су са којима се родитељи све чешће суочавају. Важно је да правила буду јасна и прилагођена узрасту детета, а да одрасли доследно примењују оно што од њега очекују.

Време проведено уз дигиталне уређаје требало би ограничити, при чему би млађа деца телефоном требало да се служе знатно краће од старијих, сматра професор др Владимир Дилегенски, психијатар.

"Мислим да је још можда то најбоље за децу да се временски ограничи. Код мале деце пола сата, код мало старије сат времена на дан и не више", каже професор.

Посебну пажњу требало би обратити на реакције детета када му се телефон одузме или му се забрани даље коришћење. Бурно негодовање због ограничења може да буде показатељ да је употреба уређаја прерасла у проблематичну навику.

Зависност од телефона и интернета није само фигуративан израз, већ може да има и клиничке облике који захтевају лечење. Један од механизама који доприноси развоју такве зависности јесте систем награђивања у мозгу, објашњава Дилегенски.

"Постоји та нека награда, односно у игри је допамин и прави неку врсту зависности тај телефон, тако да постоје клинички облици зависности од употребе телефона и интернета који се лече. Значи, није то нимало наивна ствар употребљавати по цео дан телефон", упозорава психијатар.

Постављање граница, међутим, не подразумева сталне расправе и кажњавање, већ јасно одређено време за коришћење телефона. Да би таква правила имала ефекта, важно је и да их се придржавају родитељи, јер деца њихово понашање усвајају посматрањем и опонашањем.

"Они их буквално опонашају, тако да практично временски треба то ограничити и без икакве дреке, то мора да се зна. Толико и толико можеш", наводи Дилегенски.

Још једна честа грешка је када родитељи користе телефон или цртане филмове како би умирили дете и ослободили време за себе. Иако то може привремено да им олакша свакодневне обавезе, екран не може да надокнади пажњу, заједничку игру и разговор који су детету потребни.

"Ви сте мирни, али то не може да буде замена за ваш разговор и игру са децом", истиче професор.