Шта да радимо када партнеру постанемо "родитељ"

Сваки емоционални однос има одређену динамику, која се временом мења, али понекада можемо упасти у нездраве обрасце понашања, а да то уопште не приметимо. Веома чест случај је када један од партнера другом постане "родитељ", то јест преузима вођство у већини ситуација (од свакодневних ситница до великих одлука). У почетку, оваква динамика чак може бити позитивна: онај који је "родитељ" се осећа као да има сврху и радо усмерава вољену особу, док "детету" у односу прија пажња коју добија и осећа се растерећено.

Ипак, позитивни ефекти овакве динамике углавном не могу дуго потрајати. Временом може доћи до фрустрација, јер се равнотежа у односу пореметила. Ако смо несвесно преузели улогу "родитеља", можемо постати незадовољни односом, да се осећамо преплављено обавезама, као да стабилност емоционалне везе зависи само од нас... Поред тога, свакодневно помагање партнеру (уз недовољно помоћи/подршке заузврат), може значајно погоршати однос. На крају, чак можемо поверовати да се наше стрпљење и добра воља злоупотребљавају и негативна осећања постепено угрожавају нашу емоционалноу везу. 

Уместо да се искључиво посветимо особинама партнера које га чине "дететом" у вези, некада је добро погледати и себе: зашто имамо потребу да "одгајамо" нашу другу половину? Да ли верујемо да је наш партнер део нас, који треба "усавршити", да ли нам се допада осећај контроле када знамо да преузимамо већину одговорности у вези? Да би се однос спасио (као и наше благостање), добро је предузети неколико корака који помажу у самоанализи и преиспитивању сопствених осећања.

• Прво, добро је да себе подсетимо зашто волимо нашег партнера. Које њихове особине и карактеристике смо испрва заволели и да ли нас сада заправо фрустрирају? Ако је тако, зашто смо променили мишљење, да ли је промена дошла од нас или постоји други разлог?
• Која су наша очекивања од партнера? Да ли су нереална, преоштра и да ли их осуђујемо када их не испуњавају, чак иако знамо да постоји могућност да су нам стандарди исувише високи?
• Тренутне потребе које имамо могу бити одраз страхова из прошлости. На пример, ако се свађамо са партнером око новца, јер нисмо задовољни њиховим прекомерним трошењем, можда није у питању жеља за контролом, већ несигурност око будућносту и стабилности. Овакви проблеми нас могу претворити у "родитеља", зато што имамо жељу да наш партнер буде поуздан, али на крају одлучимо да преузмемо ствари у своје руке и "учимо" другог како да се понаша.
• Да ли нам је тешко да тражимо помоћ? Да ли смо, још од малих ногу, морали да будемо врло одговорни, самостални, па нам је непријатно да тражимо ослонац, и сад овакав став према животу преносимо и у љубавне односе? 

Након дефинисања личних препрека у начину размишљања, можемо почети са успостављањем хармоније. Најважније је да негативна осећања ставимо по страни и покушамо да поправимо однос на што продуктивнији начин: 

Пре свега, отворених и озбиљних разговора са партнером никада не може бити превише, поготово ако је у питању овакав проблем. Када са вољеном особом поделимо своја уверења, страхове и објаснимо зашто смо незадовољни (бе одуђивања или сваљивања директне кривице), проналажење решења ће бити лако. Требало би да објаснимо која су наша очекивања и жеље, али да у исто време избегавамо давање наредби и критика.

Затим, потребна је одређена доза самосвести од обе стране. Ако ми можемо да наведемо грешке у сопственом шаблону "родитељског" понашања, на реду је да друга страна дефинише зашто су преузели улогу "детета". Након заједничког идентификовања проблема, најбоље је да обе стране активно раде на побољшању сопствених врлина, како би однос био функционалан и истицао позитивне стране оба партнера.