Божић у Техерану

У централном делу пословног средишта иранског главног града, мегаполиса Техерана, на углу једног од главних булевара Карим Кан Занд (по оснивачу персијске династије Занд, владару од 1751. до 1779.) и дугачке Неђатолахи улице, успиње се катедрала Светог Саркиса Јерменске апостолске цркве. Названа по Светом Саркису ратнику, грађена је између 1964. и 1970. по нацртима иранско-јерменског архитекте Еугена Афтандилијана и савремени је симбол хишћанства у Ирану.

Хришћанство у Ирану датира из раних година те религије, у Исусово време које је претходило исламу. Хришћанска вера је увек била мањина у Ирану, у доба државних религија -  зороастријанства у историјској Персији, сунитског ислама у средњем веку после арапског освајања и шиитског ислама након преобраћења персијске династије Сафавида у 15. веку. У прошлости је хришћанство било много заступљеније у Ирану него данас, а његови припадници су у оквиру Цркве Истока, познате и као Несторијанска, током касне антике и средњег века одиграли значајну улогу у историјској хришћанској мисији.

Према иранским изворима, у земљи са близу 87 милиона становника, у којој су 97 одсто муслимани верници, живи између 150.000 и 370.000 хришћана, који уживају слободу да обављају своје ритуале и славе властите празнике, тако и Божић. Већина иранских хришћана су јерменског порекла, а постоји и мали број протестаната, Асираца, католика и православних хришћана, који сви имају цркве у Техерану.  

Црква светог Саркиза је катедрала Јерменске диоцезе Техерана, једне од три у Ирану, и највећа је хришћанска црква у Техерану, висока 36,5 метара. Једнобродој бетонској грађевини су спољни и унутрашњи зидови прекривени белим мермером. Красе је два звоника, а у унутрашњости је галерија за црквени хор. Градња цркве је почела 1964. средствима јерменског добротвора Маркара Саркисијана у знак сећања на супругу, у чему су га подржали синови. Обновљена је 2000. и 2006.

Црвена субота

У дворишту је споменик поводом Јерменског геноцида, такође од белог мермера. На постољу су натписи на персијском и јерменском језику, са датумом 24. април 1915, познатим као Црвена субота. Тада су турске власти, сходно јерменском тумачењу, почеле депортацију њихових националних интелектуалаца.

Црква носи име по Светом Саркису (320-370) једом је од најомиљенијих светаца Јерменске апостолске цркве. Генерал Саркис, национални херој у јерменској митологији, командант војске цара Константина Великог, врхунски ратник, био је, такође, изузетан проповедник и светац заштитник младих љубавника.

Попут других православних цркава, полукружни олтар је на источној страни катедрале. На обе стране олтара су улази у ђаконикон. Зидови изнад олтара и са обе његове стране су прекривени сликама библијских тема: Богородица са Исусом, Вазнесење Господње, Свети Јован Крститељ крсти Исуса, Распеће Христово. Стилом подсећају на Микеланђелове радове у Сикстинској капели Апостолске палате у Ватикану.

Са плафона се спуштају раскошни тиркизни лустери. На зидовима и прозора цркве су лепе фреске и витражи, све са библијским и националним јерменским сценама, те Исусовим портретима.

Био је радни дан крајем августа 2017. Без других посетилаца, црква је одисала миром и спокојем.

Јерменска апостолска црква слави Божић 6. јануара, заједно са крштењем Исуса Христа, Богојављењем. Само је Јерменска црква сачувала древни обичај празновања Божића и Крштења у једном дану. Друге цркве рођење Христово славе 25. децембра или 7. јануара, а Крштење - 6. или 19. јануара.

Иранске колеге кажу да је катедрала живахно место окупљања Јермена из Техерана и њихових пријатеља или радозналаца Иранаца током причешћа у ноћи и јутро пред Божић, као и раније дочекујући Нову годину по грегоријанском календару. Пред празнике су на прозорима према булевару Карим Кан Занд цртежи у бојама, а испред цркве окићене јелке. Поједини муслимани уручују пријатељима хришћанима цвеће. Или их њиме обасипају. Заједно се сликају крај божићних украса.

Једна од најстаријих хришћанских заједница

Национална црква Јермена је православна и једна од најстаријих хришћанских заједница. Краљевина Јерменија је била прва држава која је усвојила хришћанство као званичну религију, 301. године нове ере (н. е), током краља Тиридата Трећег (владара између 283. и 333.). Према традицији, црква је настала 46. године н. е. деловањем апостола Вартоломеја и Тадеја, њених заштитника.

Јермени преко 1.000 година живе на територијама савременог Ирана. Неколико пута у историји су северозападни делови Ирана били део Јерменије. Неке од најстаријих јерменских цркава и манастира су на територији Ирана.

Такав је манастир Светог Тадеја, у планинама иранске провинције Западни Азербејџан, 20 километара од града Чалдирана. Град је чувен по Битки код Чалдирана 1514. између војски отоманске Турске и сафавидске Персије која је одредила историју Блиског истока наредна четири века.

Манастир је знан и као “Црна црква” (Кара Килисе), јер су његови најстарији остаци од црног и белог камена. Према легенди, грађевина посвећена Светом Тадеју је првобитно настала 68. године н. е.

Током празника у славу рођења Исусовог се у деловима градова у Ирану у којима живе његови следбеници, осећа дух хришћанства, препознају знаци и трагови те религије. Постављене су борове јелке, а у прозорима појединих продавница су кутије црвених, зелених и златних боја са поклонима, слике Девице Марије, Јосифа и бебе Исуса. Тржни центри и хотели су украшени, виде се фигуре Божић Бате, бомбоне лизалице и снежне кугле, а радосно празнично расположење се шири друштвеним мрежама. Празнично је и у северном имућном техеранском суседству Ванак у клубу Арарат, названом по митској јерменској планини која је сада на турској страни границе.

Најсвечаније је ипак у катедрали Ванк у западном иранском граду Исфахану. Изграђена у првој половини 17. века уз подршку сафавидских владара, катедрала је историјско средиште јерменске цркве у Ирану.

Ванк на јерменском значи "манастир" или " пребивалиште". Црква је надалеко позната као бескрајно ремек-дело архитектуре, јер складно спаја исламске мотиве и елементе са јерменском традицијом. Катедрала има куполасто светилиште веома слично иранским џамијама, али полуоктагонална апсида и подигнут олтар дају јој хришћански изглед.

Каже се да је изградња цркве почела 1606. а значајне промене у дизајну су извршене између 1655. и 1664. Стотине Јермена који су се населили у Исфахан током Османско–сафавидског рата (1603-18), са својим вештинама трговаца, предузетника и уметника допринели су завршетку градње катедрале.

Јерменска традиција

Хришћани у Ирану славе Божић више дана код куће и посетама рођацима и пријатељима. Та традиција подсећа Иранце на њихову прославу Норуза, 21. марта, првог дана пролећа и почетка Иранске Нове године.

Поглавар јерменске диоцезе Ирана епископ Саркис Давидијан указује да Јермени хришћани слободно обављају религијске обреде, друштвене и културне активности. Све божанске религије у Ирану су заступљене у парламенту, Мађлису, равноправно са осталим народним представницима, навео је епископ.

Према уставу, шиитска верзија ислама је званична религија у Ирану. Истовремно, Исламска Република признаје зороастријанску, јеврејску и хришћанску религиозну мањину. Устав прокламује да је “забрањено испитивање верског определења” и да “ни на који начин неко не може бити повређен или кажњен само због своје вере.”

Георгик Абрамиан, посланик иранских Јермена у Мађлису је истакао да, у складу са миленијумском традицијом Ирана, хришћани и следбеници других религија, мада мањине у држави којом доминирају муслимани, “имају узајамне и односе са муслиманском браћом и сестрама који су симбол толеранције и мирољубивог суживота.” Хришћани имају три посланика у Међлису, од којих су двојица из редова Јермена.

Мирољубив суживот, по Абрамијану, показује историјску повезаност и блискост међу религијама у Ирану. Опет, “у њиховој дугој историји у Ирану, хришћани су, скупа са осталим Иранцима, увек настојали да уздигну Иран,” истиче јерменски посланик.

Причешће у Божићњој ноћи се служи у око 600 цркава у Ирану. Пажњу привлачи богослужење у Цркви Мајке Марије у Урмији, највећем граду у покрајини Западни Азербејџан, удаљеној 770 километара од Техерана. У Урмији са око 700.000 становника на надморској висини од 1.300 метара, асиријску богомољу сматрају другом најстаријом у хришћанском свету, после Цркве рођења Христовог у Витлејему, на Западној обали.

Неки асиријски и хришћански историчари су веровали да је Црква Мајке Марије претходно била храм ватре у коме су се молили зороастријски свештеници. У време рођења Исуса Христа су три свештеника из цркве приметила звезду која се необично кретала, од истока на југ у правцу Јерусалима. Свештеници, мудраци (још и моги или волси), Мелхиор, Госпар и Валтасар су сматрали да је звезда знак очекиваног рођења Месије и упутили су се у Јерусалим да га сретну.

Јустин Поповић (1894-1979), архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник, писао је како неки од светих Отаца мисле да су мудраци потицали из Персије. Према другим изворима, само је Мелхиор био персијски учењак или краљ.

Отац Јустин наводи да је у то време у Персији „веома високо стајала наука звездочатаца, и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку“. Персија је обиловала трима даровима које су мудраци донели новорођеном Исусу - златом, тамјаном и измирном (мирисном смолом).

Према неким нововековним историчарима, мудраци су по повратку из Јерусалима храм ватре у Урмији претворили у цркву. Поједини стручњаци тврде да су гробови могија до 1915. били у цркви. Богомоља је, накратко, пред Први светски рат претворена у руску православну цркву и тада су, наводно, камени гробови мудраца пребачени у музеј у Кијеву.

Руско гробље

Иначе, у Техерану постоји и преко 100 година старо Руско гробље у коме почивају избеглице од Бољшевичке револуције 1917, али и совјетски војници који су умрли док су у Ирану током Другог светског рата обезбеђивали транспортне путеве од Персијског залива ка СССР. Гробље су још 1894. установили чланови значајне руске заједнице у Техерану.

Међу избеглицама у Ирану је био и Николај Марков, белогардејски официр који је, образован и у грађевинарству и архитектури, основао у Техерану пројектантски биро и изградио низ зграда министарстава, Главну пошту и политички затвор Каср, најстарији у граду, сада музеј. Марков је пројектовао и осам џамија, те православну цркву Светог Николе.

Црква Светог Николе је саграђена 1945. прилозима руских емиграната. Чувена је и јер је крај ње установљен и први дом за старе који се првобитно бринуо о руским имигрантима, а данас је отворен и за нехришћане.