Бесмисао барокног дневнополитичког апсурда
Барок је дошљак у данашњу Војводину, баш као сви остали стилови у уметности и архитектури, али и људи који то често циљано заборављају, ради распиривања деструктивних политичких страсти. Доносили су са собом само они који су имали шта да донесу, а Срби су сакралном сазвежђу данашње Војводине, на самом почетку, приносили своје српско-византијске цркве и сликарство
О једној Новој години, пут нас је навео кроз заборављено Поморишје. Арад је био провинцијски пуст, иако су божићни и новогодишњи празници у Румунији били у јеку.
Једини ресторан који је у центру града радио првог јануара био је "Мекдоналдс". Рупа на румунској застави лењо је висила са јарбола, чекајући да кроз њу падну прве пахуље снега или да макар дуне дашак ветра.
Какав-такав пулс обамрлом граду давали су празни трамваји који би прошли с времена на време.
У сиромашном и запуштеном, али ипак лепом Араду, снимили смо гроб и кућу Саве Текелије. Да смо међу својима, или да су они некада били међу нама, сведочили су ћирилички натписи на кућама у селима Санту Маре, Сецусигиу, Мунар и Санпетру: Витомир Чекић, Жива и Мирјана Барзин, Миливој Ћурковић, Ђока и Зорка...
Премда у Европској унији, Поморишје је тужан, видно сиромашан, пуст и некако безнадан крај, урушен сам у себе.
Недалеко од магистралног пута који води ка Србији, са десне стране, одваја се сеоски путељак кроз село Мунар, ка старом манастиру Бездину.
Док се у Италији рађао барок...
У манастиру нас је дочекао настојатељ, монах Иларион, родом из Ветерника. Послужио нас је чашом воде и посним колачима.
Са фрескописаног стропа оронуле куполе манастирске цркве, подигнуте крајем 16. века у српско-византијском стилу са примесама моравске школе, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, капале су Христове сузе од малтера.
Иларион их је, као да су од драгог камења, прикупљао и пажљиво некуд односио.
Отприлике у исто време када је на земљи властелинске породице Јакшић зидана бездинска манастирска црква, у Италији се рађао барокни стил у сликарству и архитектури.
Рађање барока волим да посматрам на нашој слоновској стази у Риму, дугој тек нешто више од километра, на потезу од Пјаце дел пополо до цркве Сан Луиђи дел Франчези и капеле Сант Агостино. Ко воли Каравађово дело и познаје живот овог генија и љутог кавгаџије, зна о каквом ужитку духа се ради.
Припадам, наиме, људима који у осунчаном Риму немају комплекс мемљивог и оронулог Бездина, нити у Бездину имају комплекс Рима.
Српско-византијски стил у сакралном сазвежђу данашње Војводине
У време првих порођајних контракција барока у његовој постојбини, дакле Италији, примесе српско-византијског стила увелико су биле присутне и красиле сакрално сазвежђе данашње Војводине.
Пишем ово због тога што, уз Ковиљ и још неке старе храмове, не постоји "војвођанскији" манастир од Бездина који, како би то вероватно рекао Симо Матавуљ, није ни могао да буде подигнут у барокном слогу.
Од Бездина до некадашњег управног административног центра Војводства Србије и Тамишког Баната у Темишвару нема ни седамдесет километара. Говорећи о данашњој Војводини, политички екстремисти широко заобилазе њен историјски и политички смисао.
Барок је дошљак, као сви остали
Не постоји, са друге стране, ни лепши манифест барока, од лако доступних Каравађових слика у римским црквама дуж улице Виа ди Рипета.
Барок је дошљак у данашњу Војводину, баш као сви остали стилови у уметности и архитектури, али и људи који то циљано заборављају.
Доносили су са собом само они који су имали шта да донесу, а Срби су сакралном сазвежђу данашње Војводине приносили најпре своје српско-византијске цркве и сликарство.
Тек у 18. столећу, барок се преко Алпа разлио по Европи, као некакав контраханибал, а његови сељачки одјеци допиру до наших провинцијалних крајева тадашњег Аустријског царства, продирући помало преко Саве и Дунава, где се у 18. веку смењивала отоманска и аустријска власт.
Сами Аустријанци су, словом Београдског мира, срушили прве барокне зграде у Београду, међу којима је доминирала Виртембергова касарна, између данашњег "Руског цара" и приближно данашње Змај-Јовине улице.
Остатке остатака барокног Београда могуће је данас видети само на Калемегданској тврђави.
Србија кнеза Милоша и његових наследника касније је радо прихватала одјеке барока, али и других тада савремених стилова, па многе цркве по Београду и централној Србији личе на оне које су у међувремену подизане по Бачкој, Срему, Барањи или Банату.
И сам сам у Ваљеву, пре више од четири деценије, крштен у храму који више наликује бачким, него српско-византијским црквама.
Шта ћемо са бароком у Вијетнаму?
Барок који украшава моје животно искуство није локални, ни дневнополитички. Он је доживљајни, уколико тако могу да кажем. Барок сам сретао путујући помало по Европи, Русији, чак и југоисточној Азији.
Симпатичне грађевине, заостале из времена француске окупације и колонијалне управе у Вијетнаму, виђао сам по целом старом Ханоју. Међу њима су неке од најлепших настале у барокном стилу или инспирисане бароком.
Будући да су их подигли окупатори у класичном смислу те речи, значи ли то да Вијетнамци данас треба да се одрекну тих лепих грађевина и своје историје?
Да је "изворно" српски, барок би данас протеривали из Војводине
Тврдити данас да су "војвођанске" цркве ексклузивно барокне, иако најмање половина оних који то тврде о самом бароку не знају ништа, нити су икада видели иоле значајније барокно дело, а "српске" ексклузивно рашко-византијске, може да значи само две ствари: мањак образовања или лошу политичку намеру.
Нити су цркве подигнуте у српско-византијском стилу икаква архитектонска новина у Војводини, нити је барокни градитељски стил ексклузивна одлика Војводине.
Барок је дођош у Војводину, који би на подједнако жучан и псовачки начин био овде дочекан од екстремиста, да је "изворно" српски, односно да је на месту српско-византијског градитељског стила.
У томе је читав штос.
То је, уједно, једина веза екстремиста са бароком. Они би да своје политичке влажне снове угурају под барокна звона, торњеве и сводове, изврћући притом вредносно чињеницу да су Хабсбурзи, инсистирајући да се Срби приклоне барокном градитељском стилу приликом подизања својих цркава, заправо припремали терен за њихово унијаћење.
Зар није парадокс епских размера да они који се, тобоже, залажу за војвођанске разноликости покушавају да угуше управо те разноликости позивајући се на наметнуто стање које је више било последица политике Хабсбурга који су покушавали да поменуто сакрално сазвежђе архитектонски унификују, него воље цркве и њених верника?
Срби се, ипак, на крају нису поунијатили, чак ни као поданици Хабсбурга, па отуда ни њихови нови храмови у њиховој земљи могу да буду подизани онако како верници то желе.
Најава атеиста да ће неке од нових православних цркава подигнутих у Новом Саду и другим градовима данашње Војводине бити претворене у ноћне клубове није питање мишљења, естетског или друштвеног става, него озбиљне реакције српског правосуђа.
VV inauguration
