Који Запад?

Пре око две године, један од чланова жирија који додељује НИН-ову награду одлучио се за непријатни интелектуални нудизам. Признао је том приликом у колумни у недељнику "Време" да је "Илијаду" читао "без одушевљења", да му је "Еп о Гилгамешу" био "досадан", а да "Библију" није отварао из "идеолошких разлога". Све не би било страшно да се радило о уличној анкети, а не о члану жирија који додељује награду, која је некад била најпрестижнија на српско-хрватском говорном подручју.

Заинтересовани део српске јавности је на овај егзибиционизам реаговао пословичном духовитошћу. Није се радило о немару, већ о свести о снази "аутоколонијалних трансмисија" које су непогрешиво у змијски загрљај дохватиле и потом компромитовале многе некад реномиране институције и симболе, међу којима је и симбол НИН-а.

Ипак, српска јавност се показала врло ажурном када је требало Десанку Максимовић сачувати у читанкама или Настасијевића одбранити од оптужби да је "љотићевац".

Питање је колико би таква српска јавност истрајала у свету "западних вредности". Срби се још увек опорављају од шока када је Хашки трибунал покушао да Његоша прогласи "геноцидним песником". Јасно је да су Западњаци то радили Србима као непријатељима. Али шта се дешава када британска влада под окриљем борбе против тероризма читање "Беовулфа" (8-10. век), "Кентерберијских прича" (14. век), Шекспира (16. век) или Толкина (20. век) маркира као пут у "десни екстремизам"? Шта да радимо када прете да ће убити прво себе, па нас?

Испред сваке ситуације

Године када ће и сам бити убијен, 1968, брат Џона Кенедија, Роберт Кенеди, дошао је у Индианaполис према плану своје председничке кампање, где је требало да се обрати окупљеним симпатизерима демократа. Тада је сазнао да је Мартин Лутер Кинг убијен у Мемфису. Не треба сумњати у искрену потресеност млађег Кенедија. Како кампања налаже да се буде "испред сваке ситуације", њујоршки сенатор је одлучио да импровизује и говори о смрти прослављеног борца за људска и грађанска права Афроамериканаца. Говор је отпочео цитирањем Есхиловог "Агамемнона".

Публије Гавије је био римски грађанин који је у првом веку пре Христа јецао на Сицилији под бичевима једног зеленаша и викао: Civis Romanus sum. Две хиљаде година касније, ове култне речи које је Гавијев осветник Цицерон прославио, Џон Кенеди је парафразирао приликом посете Берлину. Кенедијево Ich bin ein Berliner постало је хералдички мото немачке престонице, ознака космополитизма једне понижене нације у граду који је синоним за цветање "андерграунд" сцене.

Према прећутном консензусу о данашњим правилима политичког говорништва и јавног наступа, по први пут откако се Есхил изводио у Старој Грчкој (пре 2.500 година) и Цицерон се попео на ростру на Римском форуму (пре 21 век), њихово цитирање би било сматрано политички "идиотским" поступком. Тај став налази упориште у две претпоставке, од којих је прва да народ није способан да "вари" Есхила (што је само довољно пута поновљена лаж!), а друга је прагматичнија – ко од политичара и мејнстрим политичких активиста и медијских фикуса уопште зна Есхила, и то тако добро да може да га говори наизуст у ситуацији која захтева импровизацију? Све и да су у стању да своје политичке наступе "украсе" класиком, политичари се устежу од тога како не би реметили учмали сан западне јавности.

Типичан пример таквог парадокса је бивши британски премијер Борис Џонсон: човек класичног образовања, познавалац Старе Грчке, коме је од практичне везе са сентименталним васпитањем остала само могућност да организује оргије док му "Атином влада куга", тј. Енглеском пандемија ковида. И док Џонсон глуми пајаца на сцени, Аналена Бербок сасвим озбиљно констатује како ће са Русијом бити мира када се "Путин промени за 360 степени".

Како се од браће Кенеди долази до Џона Керија који уместо да буде оно што је, налик Кенедију образовани амерички припадник политичке аристократије, јури патке у маскирном оделу да би се допао бирачима (и губи изборе), Буша, који Шпанце назива Мексиканцима, или Бербокове?

"Хеј-хо, хеј-хо, отерајмо Западну културу!"

Један од разлога јесте свакако општи пад квалитета образовања. Америка је ушла у организовану борбу против своје прошлости. Оцеубиство је један од примордијалних мотива индоевропске митологије, али Зевс није сравнио Крит са земљом пошто је извршио освету над својим оцем. Настојање Америке, и следствено читавог Запада који је у њеном политичком и економском сужањству, да се обрачуна са темељима на којима почива представља један сасвим нови феномен.

Перјаница у том покрету био је универзитет Стенфорд, који је програм Западна цивилизација укинуо још 1963. године. Уместо овог курикулума, уведен је предмет Култура, идеје и вредности, a под изговором да је Западна цивилизација "евроцентрични" курикулум, који представља "индоктринацију белих мушкараца". Један од лидера цивилне иницијативе, афроамерички политичар Џеси Џексон, повео је 1984. протест на Стенфорду, када су студенти у маршу клицали: "Хеј-хо, хеј-хо, отерајмо Западну културу!"

Овај поклич треба разумети јер изражава суштину процеса који је отпочео током 20. века. Западна књижевност, историја, филозофија и енглески језик нису се, након одлука преких судова политичке коректности, изучавали напоредо са студијама рода, идентитета, етницитета, женским студијама, и др. Напротив, истиснути су као кохерентна целина, и остали да лебде атомизирани у лимбу америчке академије.

Како разумети Француску револуцију без Волтера и Русоа, лице и наличје царске Русије и њен сукоб са Западом без Достојевског или Запад у било ком смислу без антике и хришћанства? То питање није оптерећивало тадашње доносиоце одлука, али су студенти на једном испитивању које је Стенфорд радио 1994. у проценту од 72 одсто исказали незадовољство новим курикулумом. Курикулум и данас постоји.

Резултати су били поразни. Контраиндикација је била у томе што је удео универзитетских диплома из области књижевности и енглеског језика у САД пао са 4,3 одсто у 1995/6. години на 3,7 одсто у 2004, односно 1,9 одсто у 2018/9. години. Између 2007. и 2018, број оних који су дипломирали на одсеку за историју пао је за 45 процената.

Другим речима, људи су препознали суштински диктат савременог "отвореног друштва", чији је творац, Карл Попер, прогласио Платона – непријатељем. У складу са овим опредељењем, елитни универзитети Лиге бршљана дали су се у прогон латинског језика, док је Оксфорд пре три године остраковао Хомера.

Елита можда не зна Есхила

Истовремено, глобална публика је потражила пут до намирења својих потреба за упознавањем са правим Западом кроз дела популарне културе. Толкин, који се нашао на листи књига британске владе, које потенцијално воде у "десни екстремизам", заједно са Шекспиром и Милтоном, најновија је крава музара Џефа Безоса који је покушао прошле године да му "промени пол" и то истовремено прикрије снимањем најскупље серије свих времена инспирисане Толкином. Међутим, испоставило се да је алхемија претварања Толкина у Џудит Батлер далека колико и алхемија претварања олова у злато. Глобална публика је на Безосов пројекат са афроамеричким патуљцима одговорила онако како је америчко бирачко тело одговорило циркусу Керијеве предизборне кампање – серија је доживела крах, и сада Безос Толкина продаје уз "киткетчанки"чоколадице!

Другим речима, број људи школованих да разумеју умове и прошлост Запада (и остатка света) је падао напоредо са растом интересовања "обичних људи" за теме из историје, митологије и књижевности. О томе сведоче успеси књига, филмова и серија из жанрова фантастике и историјске фикције, компјутерских игара и музичких пројеката (пример књижевности коју пише савремени пољски аутор Сапковски, у коју спадају "Вештац"и "Хуситска трилогија", и читава индустрија за њу везана, вероватно је један од најлепших примера).

Елита можда не зна Есхила – јер таква елита, која баштини идеје противника отвореног друштва није пожељна, па се ни не "производи" – али народ не само да "вари" Есхила, него га је и жедан.

Ти сигнали су опасни по западну капиталистичку олигархију, политичко-лобистички систем парламентарних демократија и интелектуално усахлу академску заједницу. "Капитализам се слаже уз све", осим када се не слаже. Да, о политичкој изузетности можете читати код Аристотела или о личној изузетности код Плутарха, и капиталистички систем ће вам обезбедити да то читате у формату у ком желите и на начин на који вам највише одговара – на љуљашци у лаунџу еколошки грађеног хотела усред вишемилионског полиса, док једете свој авокадо и пијете кафу без кофеина, са сојиним млеком. Али, шта се дешава када дозволите да оно што читате почне да утиче на начин на који схватате свет око себе? Које је онда место те кафе без кофеина са сојиним млеком у вашем вредносном систему, нарочито кад се јави несташица соје и авокада, јер су пандемија вируса и "зла" Русија показали како су слаби ланци снабдевања на Западу? Како онда изгледа уређење полиса или представници политичке елите? Како изгледа Хилари Клинтон у поређењу са краљицом Елизабетом Тјудор?

Кад маске падају

Онда се прибегава најотворенијој цензури – наравно, под кринком борбе против "десног екстремизма" и тероризма. Онда маске падају, и оно што је био позив на једнакост и диверзитет се претвара у позив на терор и забране. Анахрона и "досадна" "Илијада"се претвара у "расадник шовинизма", а Шекспир у "антисемиту", док Ијан Флеминг у поступку аутоканибализације постаје најукуснији деликатес, јер нема горег противника од "иконе токсичног маскулинитета" Џејмса Бонда, који би данас свој мартини извесно радије попио са Путином, него са Ришијем Сунаком.

Елите либералног Запада су све дале да побију своје "бољшевике", "жирондинце" и "популаре", и у томе су се ослонили на "богоборце", "јакобинце" и "катилине". Сви "вишкови револуције", сви они процеси који су били кроз историју плод неретко самоубилачког заноса револуционара, одиграли су се под кишобраном либерализма на Западу, само да би се оно што је магистрални ток револуционарног стремљења (преузимање власти, финансија и моћи) скренуо. Сексуална револуција, атеизација и уништење старих канона уметности и разумевања света су спроведени, али су власт и моћ остали неначети.

Срећом, код Срба је тај процес далеко од могућег. Српско историјско искуство и политичка реалност нам не допуштају да нам однос Зевса према Хери, читан у квазифеминистичком кључу, замагли значај Хекторове жртве за његову отаџбину.

Преговори око Косова нам показују сав смисао, на пример, Шекспировог "Млетачког трговца" – "пола кила меса да се узме", али "крви ни кап", јер мирис крви побуђује све оне духове који су за Запад опасни. Опасни толико да је у име борбе против њих дозвољено, па, и самоубиство. Док нам Русија поручује да јој не треба свет без Русије, западне елите нам поручују да им не треба Запад без моћи. У тој борби, Срби не смеју да се демобилишу и лише се оруђа и домаће и стране производње (и Његоша, и Шекспира), и то савршено интуитивно разумеју, ако не већ институционално. Зато нам остаје да само у неверици и са осмехом одмахујемо на покушаје да се та тужна стварност са Запада пренесе код нас. Јер, који Запад?