Србија и Балкан
Кринка Видаковић Петров у "Релативизацији": Братство и јединство ућуткало злочине НДХ
Расна теорија не може да објасни геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској, јер су усташе убијале народ који је најсличнији Хрватима, каже Кринка Видаковић Петров, директорка Меморијалног центра "Старо сајмиште"
Зашто се од Срба очекује да негују културу заборава, док се свако подсећање на Јасеновац, Козару, Братунац, Кравице или жртве "Олује" у региону представља као национализам и враћање у деведесете? Како је могуће да се на простору некадашњег логора на Старом сајмишту деценијама готово несметано живело, радило, организовали концерти и боксерски мечеви, док огроман број Београђана није ни знао шта се на том месту дешавало током Другог светског рата?
О култури сећања, политичком управљању жртвама, Старом сајмишту, Јасеновцу, Сребреници и покушајима рехабилитације усташтва, новинарка Љиљана Смајловић је у новој епизоди емисије "Релативизација" разговарала са Кринком Видаковић Петров, директорком Меморијалног центра "Старо сајмиште", научном саветницом Института за књижевност и уметност и некадашњом амбасадорком Југославије у Израелу.
Зашто би потомци жртава желели да забораве
Уочљива је неравнотежа у регионалној култури сећања: док се у Сребреници и Вуковару организују велике државне и међународне комеморације, помињање српских жртава неретко се представља као провокација или доказ српског национализма. Посебно је уочљива реакција хрватских власти на помињање Јасеновца и покушај да се појам Јасеновца раздвоји од речи "геноцид".
Кринка Видаковић Петров истиче да свако настоји да промовише сопствене интересе, те да је логично да они који су чинили злочине желе да их умање, заташкају или порекну:
"Али кад су у питању српске жртве, пошто радим у Меморијалном центру 'Старо сајмиште', које је било скоро 80 година прилично заташкано, увек се питам који је мотив да они који су били жртве тог зла, а те жртве су наши преци, Срби, Јевреји и Роми, настоје да то забораве, да не знају за то, да се не сећају тога и да то прође као да се није десило".
Говорећи о Холокаусту, Видаковић Петров је подсетила да је његова специфичност почивала на намери да сваки Јеврејин до којег нацисти могу да дођу буде убијен. Међутим, како је нагласила, расна теорија не може да објасни геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској.
"Поставља се питање зашто су најбројнија група која је страдала у геноциду у НДХ били Срби, који су најсличнији народ Хрватима. Значи, ту није никаква расна теорија у питању. Ту је нешто друго у питању", навела је гошћа "Релативизације".
Прогон је започео одмах по оснивању НДХ у априлу 1941. године, а већ у мају хапшени су Срби и Јевреји и оснивани први логори, од Јадовна до Јасеновца, највећег стратишта на територији тадашње распарчане Југославије. Ипак, ни у социјалистичкој Југославији о Јасеновцу и другим местима страдања није се говорило довољно јасно.
"Политика братства и јединства значила је да се све изједначава. Жртве са починиоцима зла, они који су много страдали са онима који су мање страдали – све се нивелисало", оценила је Видаковић Петров и истакла да се ни на споменицима није наводило да су страдали Срби, Јевреји или Роми, већ "синови и кћери свих југословенских народа".
Цивилне жртве нису одговарале епском наративу
После Другог светског рата, не само у Југославији већ и широм Европе, нагласак је био на слављењу оружане и херојске борбе против зла. Логори, као места масовног и углавном цивилног страдања, тако су остајали у другом плану.
"Логори су били симбол страдања више цивила него војника и људи су страдали пасивно. Нису људи у Аушвицу могли да дигну устанак. То није била та епска борба", објаснила је Видаковић Петров.
Друштвима је било лакше да памте места на којима је било херојства и отпора, него стратишта на којима су људи били беспомоћни. Промена је уследила тек после јавног суђења Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1961. године, када су пред суд доведени преживели логораши.
"Те сведоке нико пре тога није узимао баш за озбиљно, јер су њихове приче биле тако невероватне да су многи људи веровали да су ти људи луди, да то није могло бити тако. А било је", нагласила је гошћа Љиљане Смајловић.
Видаковић Петров подсетила је да је први документарни филм снимљен после рата у Југославији био посвећен Јасеновцу и да се на тим снимцима видело шта је од логора остало. Међутим, простор је потом сравњен са земљом, а подизање меморијала годинама је наилазило на отпоре.
"Многи у Хрватској нису били баш срећни да се поново на велика врата отвара питање злочина који нису вршени само у борбама, него у кућама људи, на прагу, на њиви и у логорима", казала је директорка Меморијалног центра "Старо сајмиште".
У Србији су меморијали у Бањичком логору и крагујевачким Шумарицама омогућили да се приче о тим страдањима сачувају у јавном памћењу.
"У Крагујевцу је за три дана стрељано око 3.000 људи, укључујући дечаке из школе. То сви знамо. Али на Сајмишту је страдало 17.000 људи. И то је било заташкано. И то није баш логично", упозорила је Видаковић Петров.
Логор у срцу престонице
Један од разлога за потискивање Старог сајмишта била је његова локација. Оно се налазило у самом средишту престонице и на простору предвиђеном за изградњу Новог Београда. Предратни Београдски међународни сајам био је симбол југословенског напретка: на њему је први пут на Балкану емитован телевизијски програм, али се све променило 6. априла 1941. године, после чега је простор претворен у логор.
Посебно је важно, истакла је гошћа телевизије РТ Балкан, да се Сајмиште налазило на територији коју је присвојила НДХ, иако је било део Београда.
"Замислите, после рата обнови се мост, данашњи Бранков мост, који се тада звао Мост братства и јединства, и ви прелазите из старог Београда на другу страну. Чега треба да се сетите? Да је ту била НДХ, од моста па надаље, и да је ту био највећи нацистички логор за време рата", рекла је Видаковић Петров, додајући да то подсећање није било функционално за нову политику братства и јединства.
Други вид потискивања прошлости била је одлука да се очувани павиљони претворе у уметничке атељее у којима су радили велики уметници попут Олге Јеврић и Миће Поповића. Последица је била да су генерације Београђана познавале Сајмиште по уметничкој колонији, а не по логору.
Преживели логораши су тек седамдесетих година успели да поставе малу и једва видљиву таблу са општим натписом да се на том месту налазио нацистички логор, а споменик свим жртвама подигнут је 1995. године.
Саговорница подсећа да је револт јавности изазвала одлука града да 1998. прода некадашњу логорску болницу, зграду која је пре рата била задужбина Николе Спасића. Нови власник је у њој организовао концерте, да би се после негодовања јавности одлучио да уприличе боксерске турнире.
И данас се на простору Старог сајмишта налазе фудбалски терени, теретане и угоститељски објекти.
"У Турском павиљону, који је за време логора био мртвачница, и даље ради ресторан. Долазе људи, једу, пију, појма немају шта је то било, нити их занима", упозорила је она.
Бугарска - заштитила Јевреје или учествовала у Холокаусту
Специфичност логора на Сајмишту била је у томе што се налазио на територији НДХ, али су њиме све до маја 1944. управљале немачке власти из окупиране Србије. У мају 1944. Немци су непосредну управу препустили усташама, које су логор водиле до његовог затварања крајем јула.
"Зато сведочанства људи који су у том периоду били заточени спомињу само усташе. Хрвате, не Немце, јер Немаца више није било у непосредној управи логора", навела је гошћа.
Она је објаснила и да су Јевреји са немачког окупационог подручја Србије углавном страдали на Сајмишту, док су Јевреје из Земуна, који је био у саставу НДХ, усташе 1942. депортовале у Јасеновац.
Док се Старо сајмиште у појединим међународним круговима користи као доказ да Србија није штитила своје Јевреје, за разлику од Бугарске и Албаније, Видаковић Петров подсећа да је Бугарска успела да заштити Јевреје на сопственој територији, али је истовремено на окупираним подручјима Мaкедоније и источне Србије учествовала у спровођењу Холокауста.
"Они су 1943. покупили све Јевреје из Македоније, око 7.500 људи, углавном сефардских Јевреја, и послали их у Треблинку. Ниједан се није вратио", додала је.
Слично је и са тврдњом да је Албанија била једина земља која је после рата имала више Јевреја него пре њега. Тај податак односи се на свега неколико стотина људи и не обухвата судбину Јевреја на Косову и Метохији.
После капитулације Италије, локални Албанци са Косова и Метохије ушли су у немачку Ес-Ес дивизију "Скендербег", чији је један од првих задатака био хапшење Јевреја. Ухапшени су најпре одведени на Старо сајмиште, којим су тада непосредно управљале усташе, а затим у логор Берген-Белзен.
Сусрет са Салијем Беришом у Јерусалиму
Видаковић Петров је испричала и како је током дипломатске службе у Израелу присуствовала предавању тадашњег албанског председника Салија Берише, који је говорио о Албанцима као највећим пријатељима Јевреја у Европи, али није помињао Косово и Метохију.
"Ја сам поставила питање како се у албанској историографији обрађују чињенице везане за страдање Јевреја на Косову и Метохији, пошто је то потпуно супротна прича од Албаније. Он није знао шта да одговори", испричала је она.
После предавања, Бериша јој је пришао и рекао да није сигуран да се све одиграло онако како је навела, али је реаговао Раул Тајтелбаум, познати израелски новинар и један од преживелих Јевреја са Косова и Метохије.
"Он је устао и рекао: 'Ево, ја ћу потврдити. Ја сам био тамо и из прве руке знам да је све то тачно'", навела је Видаковић Петров.
Смајловићева је отворила и питање негодовања због тога што се у Србији и Републици Српској, у данима обележавања Сребренице, говорило и о страдању народа на Козари, где је у систему усташких логора убијено на хиљаде деце.
"У сваком војном окршају имате војнике с једне и с друге стране који се, нажалост, убијају. Али ако убијате од стараца до беба, то је знак намере да целу ту групу људи једноставно уништите", објаснила је она и истакла да је НДХ је била јединствена по томе што је имала и посебне логоре за децу.
У завршници емисије, Смајловићева је упитала да ли вишедеценијско потискивање српских жртава може да објасни данашње покушаје рехабилитације усташке државе, умањивање броја жртава Јасеновца и представљање логора готово као места у које су људи добровољно одлазили.
"Сада у Хрватској, последње две-три године, настоји се да се призна да је вршен геноцид над Јеврејима и Ромима, али не над Србима. То се ради на све могуће начине", одговорила је Видаковић Петров.
Указује и да таква политика пролази и у Европској унији, у којој се толерише и величање Степана Бандере у Украјини, упркос протестима Пољске. Проблем је додатно продубљен, истиче, после изједначавања нацизма и комунизма као два тоталитарна режима, Стаљина и Хитлера, чиме се у други план ставља чињеница да је Совјетски Савез имао пресудну улогу у поразу Хитлерове Немачке.
"Када се обележава ослобођење Аушвица, више се не зову Руси који су га ослободили. Колико год то боде очи и колико год није у реду, то пролази. И пролази све у Хрватској. И Томпсон, и обнова усташких симбола, и усташке песме, и величање усташтва. Све то пролази", закључила је Кринка Видаковић Петров.
Live
