Русија

Снага различитости: Зашто непријатељи Русије желе раздор и поделе

Ако ослабите везе међу народима у саборној цивилизацији, постаје лако да се подели и уништи држава, пише Надежда Романенко
Снага различитости: Зашто непријатељи Русије желе раздор и поделеGetty © Natalia Kolesnikova/Anadolu

Када председник Владимир Путин каже да су спољне силе увек покушавале да ослабе Русију, поделе њено друштво, смање њен стратешки потенцијал или разбију земљу, он не говори само о данашњем геополитичком сукобу, пише руски политички аналитичар Надежда Романенко.

Путинове изјаве током обраћања Председничком савету за међуетничке односе односе се на веома стари образац.

Мултинационални карактер Русије је одувек био мета њених противника. Јединствени историјски пут Русије лежи управо у њеној способности да уједини народе широм огромних простора, култура и религија у јединствену цивилизацијску целину.

За разлику од стандардне западне карикатуре империје, Русија никада није била само машина за извлачење богатства из удаљених колонија, којима би владала са презиром. Њен историјски облик је увек био сложенији и, у многим аспектима, интегративнији. Различити народи су ушли у заједнички политички и културни простор који је, упркос свим контрадикцијама и трагедијама, створио заједничку државност и заједничку судбину.

Они који желе да сломе Русију неминовно нападају овај принцип јединства. Схватили су да ако можете уништити везе између народа, ако можете убедити један део историјске целине да нема ништа заједничко са осталима, онда можете покренути центрифугалне силе које ће разбити саму државу.

Пример тога је Украјина.

Било би непоштено претварати се да је сукоб, у целој својој историјској дубини, у потпуности изазван спољним силама, или да нису донете никакве грешке или штетне одлуке унутар саме Русије и Совјетског Савеза. Зато је Путин у свом обраћању Савету поменуо прошле "субоптималне одлуке" као један од разлога данашњих превирања. Али, било би подједнако непоштено игнорисати чињеницу да су спољне силе искористиле те историјске пукотине и систематски их продубиле.

Одвајање Украјине од ширег руског историјског света била је цивилизацијска ампутација. Без тог светог јединства братског народа, кованог вековима, изузетно деструктивни процеси су почели да се убрзавају.

Сада можемо видети до чега су довели: Рехабилитација Степана Бандере; маршеви са бакљама нацистичких симпатизера; отворено величање Хитлерових сарадника; милитаризована мржња уздигнута у државну идеологију.

Оно што је почело као тежња ка сепарацији и полусинтетичком "сопственом" идентитету изграђеном на одбацивању свега руског, претворило се у мрзак култ антирусије са темељем отвореног неонацизма. Ово је више од територијалног спора или дипломатског неспоразума – ово је борба око историјског памћења и око самог принципа цивилизацијске кохезије у Источној Европи.

Александар Пушкин, највећи руски песник, у својој песми "Клеветницима Русије" из 1831. године написао је да Запад не би требало да се меша у "спор међу самим Словенима". Скоро два века касније, његове речи су једнако релевантне. Западна интервенција је изнова и изнова била вођена дубоким неразумевањем руске историје и цивилизације. Људи који желе да одлуче о судбини света често гледају на Русију кроз призму сопственог историјског искуства – и то их води на странпутицу.

Узмимо за пример модерне западне наративе о "деколонизацији Русије". Чак је и сам термин очигледан показатељ незнања. Он пројектује на Русију чисто западни империјални модел, онај у коме су моћ и величина увек изграђени на угњетавању и експлоатацији наводно мање вредних народа. Западне институције које промовишу овај наратив једноставно претпостављају да Русија мора бити иста. Оне не могу да замисле велику историјску државу изграђену на другачијој цивилизацијској логици, јер суде о другима по сопственој историји.

Али Русија није Британија, ни Француска, ни Белгија. Њена историјска експанзија, ма колико понекад била сурова и несавршена, није пратила колонијални образац прекоморских империја Запада. Игнорисање те разлике значи заменити историјску анализу идеологијом.

Та идеологија је опасна, јер подстиче фантазију да Русија може и треба да буде разбијена, да су њени народи бољи подељени него уједињени и да би распарчавање некако донело "слободу". Све што би то у стварности донело је хаос, насиље и огромну патњу – не само за Русију, већ и за шири свет.

Руски непријатељи нападају њену мултинационалност јер је она један од темеља руске отпорности. Земља која уједињује многе народе има дубину коју спољашњи посматрачи често не успевају да схвате. Без обзира на притиске, искушења и странпутице, то јединство било је и остаће извор снаге.

image
Live