Србија и Балкан
Нисам ја само гвоздени крст: Пре годину дана, на Рудару, уклоњене последње српске барикаде
Преко Рудара ни птица није могла да пролети. Магистрала која од Приштине кроз насеље крај Звечана води ка прелазима Јариње и Брњак била је испресецана барикадама, претворена у право утврђење
Била је ноћ, 21. на 22. октобар 2011. године.
"Ноћ храбрих на барикадама!", гласили су наслови извештаја које смо те ноћи слали са Дудиног крша, из Зупча, са Јагњенице, из Лепосавића, Зубиног Потока, Северне Митровице...
Ноћима се није спавало.
Било је пар минута пред поноћ када су сирене за узбуну, пресекле Митровицу и Звечан.
"Нападају Дудин крш", прострујало је у трену од главног до гвозденог моста на Ибру.
За пет минута, почео је невиђени јуриш народа ка барикади на Дудином кршу. Колима, комбијима, аутобусима, неки су трчали путем облачећи зимске јакне и обувајући чизме.
У трку, људи су зауставили кордон мароканских војника Кфора на пола барикаде.
На једној страни барикаде сила, оклопи, пушке, сузавац, борна кола, на другој народ...
"Спаси Боже и помилуј", шапутали су људи, жене, деца, молили се седећи на земљи крај штитова и цокула мароканских војника.
Сат времена трајало је одмеравање снага. У једном трену, Мароканци су навукли гас маске на главу, чинило се да ће да нападну... Нико са барикаде није устукнуо, нико мрднуо ни корак назад.
Пола сата касније, у један и 30 иза поноћи, 30 километара даље, на Јагњеници, војници КФОР-а кренули су тешким машинама на барикаду Срба. Велики багер одгурнуо је један од камиона на барикади пола метра уназад. Са друге стране камиона, под гуме, под странице, плећа су подметнули момци из Зубиног Потока, из Јагњенице... Тако су неко време држали камион и барикаду.
После два сата тешког притиска, само што је у Јагњеници мало попустило, стигла је вест да Кфор креће на главну барикаду у Зупчу.
Тамо, у четири иза поноћи, урлали су мотори оклопних транспортера, велике тешке машине за разбијање барикада. На другој страни, код барикаде око иконе Исуса Христа на путу седели су Срби... На стотине њих.
Онда је на Србе кренуо до сада највећи, невиђени кордон војника Кфора. Корак по корак, њих 150-200, под панцирима, са пушкама на готовс пришли су на три метра. Напред штитови, иза исукани пендреци, припремљене пушке са сузавцем...
"Налазите се у заштићеној зони Кфора, идите кућама, породицама, ако не одете применићемо силу", понављао је глас са разгласа Кфора, са албанским акцентом.
Колашинци нису устукнули.
"Овде су наше куће, онде су наше породице", викали су ономе што је викао преко мегафона.
Неколико секунди касније, људи су подигли руке увис пред оном сила иза. Дуго остали тако. Онда је кренула песма: "Колашинци јесте л' сви на броју, да браните ђедовину своју..."
Била је јесен 2011. године.
Север Косова притискала је тешка неизвесност, Срби стрепели од сваке наредне ноћи и најављеног упада косовске полиције.
"Срби са Рудара: Овуда неће проћи!", био је наслов једног од извештаја које сам слао у редакцију.
Преко Рудара тих дана ни птица није могла да пролети. Магистрала која од Приштине кроз ово насеље крај Звечана води ка прелазима Јариње и Брњак била је испресецана барикадама, претворена у право утврђење. Истоварена су брда песка, препречене приколице камиона и тешке машине, на чело стављена порука "Рударе – српски Аламо"!
"Ово је наша земља и они овуда неће проћи! Ствар је једноставна, ми одавде немамо куд и морамо се бранити", кратко су једне од тих ноћи на барикади рекли тврди момци и девојке из Звечана, Митровице...
Барикаду у Рударима сваки час надлетао је хеликопетар КФОР-а. И на магистрали крај Лепосавића осванула је ојачана барикада.
"Ако дођу, ако крену са албанским цариницима на Јариње, не остаје нам ништа друго него да легнемо пред тенкове и оклопна кола, па нека нас газе. Извешћемо на пут и децу", – забележио сам тада речи једног од Срба на овој барикади.
Тешка неизвесност у очекивању петка и најављеног доласка албанских цариника и полиције на Јариње, притискала је тих дана север Косова.
"Ничем добром се не надамо! Велика је неизвесност, а никога нема да нам каже шта ће бити, шта се спрема. Ми смо на барикадама, код куће жене и деца у страху да ће нам се овде нешто десити... Но, једно знамо, ако сад поклекнемо, пропали смо овде за сва времена", рекао ми је један од Срба на барикади код Лепосавића.
Прелаз Јариње тих дана по свему је подсећао на – ратну зону! На излазу са севера Косова путнике су дочекивала оклопна борбена возила, на њима митраљези и немачки војници са прстом на обарачу. Сви путници су детаљно контролисани, претресана су возила... Сам пункт био је окружен високим бетонским зидом, постављене су металне препреке, јежеви...
У то време почело је покоравање Срба на северу Косова и Метохије.
Био је 10. децембар 2022. године.
Северном Митровицом завијале су, јечале сирене за узбуну. На Јарињу је ухапшен Дејан Пантић, на Рудару су подигнуте барикаде. Иза крста преко пута препречени тешки камиони. Низ магистралу подгинути шатори, у шаторима постављене пећи, наложене ватре. Опет је народ из Звечана, Северне Митровице, кренуо на Рударе, на барикаду.
"Ми немамо куд него да се супротставимо терору", причали су људи на барикадама.
Понављали речи које је један од Срба претходно на састанку у Рашки рекао руководству Србије: "Ако се повучемо са барикада, ако их уклонимо, ловиће нас као зечеве..."
Пролазили су дани и ноћи, недеље... Киша, снег, мраз, ледени северац низ Ибар. Три недеље ватра у металним бурадима није угашена.
Рударе код Звечана, на данашњи дан, 29. децембра 2022. године.
"Уклоњене су последње барикаде", били су наслови извештаја из Рудара.
Још током ноћи неко је померио тешке камионе, ујутру, магистрала је била пуста, пусти су били и шатори около. Људи су отишли, повукли се да их нико не види, из металних буради, фуруна испод шатора ка небу се још дизао љути, сиви дим. Ујутру, столице и клупе око угашених ватри биле су пусте.
Тог преподнева, на данашњи дан 2022. дошли су неки људи, покупили, спаковали и однели шаторе, клупе, фуруне, истресли жар из металних буради и фуруна, после се и тај жар угасио.
Језиво пуста је била магистрала на Рудару тог јутра.
Пре петнаестак дана косовски полицајци демонтирали су и из Северне Митровице однели сирене којима је оглашавана узбуна, опаност. Оне се више неће огласити.
"Нисам ја само гвоздени крст, што овде је никао из братске слоге, Србин сам више на овоме месту, никад на колега, ником на ноге", остао је Јеров стих на споменику крај крста на Рудару, подигнут од стране народа "у славу одбране српске земље лета гоподњег 2011. године, о Илиндану".
