Члан српског преговарачког тима 2007: Како је "Ишингеров план" доспео на сто

План за решење кризе између Београда и Приштине који је 2007. године на преговарачки сто ставио немачки дипломата Волфганг Ишингер, српска страна глатко је тада одбила јер је он подразумевао признање сецесије Косова и Метохије, каже за РТ Балкан један од саветника у тадашњем српском преговарачком тиму Милош Јовановић.

Немачко-француски предлог, који се данас ставља на преговарачки сто пред Србију, према речима самог Ишингера само је нови облик споразума који је он тада као председавајући међународне Контакт групе понудио двема странама, а који умногоме преузима решења из уговора потписаног између Источне и Западне Немачке 1972. године.

Предлог споразума по моделу уговора потписаног између две Немачке не значи ништа друго до признавање сецесије Косова од стране Србије, и увек је то значио, истиче Јовановић.

"Мислим да је потпуно излишно говорити о том предлогу данас, очигледно да се ради о истом предлогу, по ономе што се може прочитати у штампи, ако је то веродостојно. Очито је данашњи предлог врло близак темељном споразуму из 1972. по логици и по духу и по ономе што је рекао министар спољних послова Ивица Дачић", каже председник Нове демократске странке Србије (ДСС).

Такав споразум полази од претпоставке да је "Косово" независна држава што би, како истиче Јовановић, само по себи већ требало да га дисквалификује и доведе до тога да се као и 2007. тај предлог одмах одбаци.

"Чим уђете у то коло, а ми смо 2008. ушли у то коло, тај смер има само једно исходиште а то је да Србија призна сецесију Косова и Метохије, што је наравно, потпуно неприхватљиво. Само ако хоћемо да извршимо самоубиство то је добар пут", закључује Јовановић.

Говорећи о преговорима из 2007. године, у којима се у једном тренутку појавио "Ишингеров план", он додаје да је предлог понуђен изненада, "с неба па у ребра".

"Били смо забезекнути када се то уопште појавило као предлог. Није се дубље улазило у то јер је предлог био заправо споразум о признању и као таквог, српски преговарачки тим који је предводио Слободан Самарџић га је одмах одбио", каже Милош Јовановић.

Споразум по угледу на онај између две Немачке је стара идеја западних сила, пре свега Немачке, за решење косовске кризе, напомиње наш саговорник. А Запад, како додаје, не одустаје лако од својих идеја.

Јовановић подсећа да се по уговору из 1972. године две Немачке суштински признају и након тога обе су постале чланице Уједињених нација.

"Спомиње се и да ће две Немачке поштовати територијалну целовитост једна друге. Чак се у самом споразуму државе ословљавају баш тако – као две државе", каже Јовановић.

Синтагма "нормализација односа", коју тако често понављају западни политичари када говоре о европском путу Србије или потреби да се реше односи Београда и Приштине, заправо потиче баш из уговора потписаног између две Немачке пре пет деценија.

"У темељном споразуму из 1972. помиње се нормализација добросуседских односа и нормални добросуседски односи. Нормализација односа је потпуно бесмислена синтагма у овом контексту. У случају две Немачке, нормализација је за њих у хладноратовском периоду имала смисла. А нормализација односа између једне државе и сепаратиста сецесиониста и то након агресије НАТО је бесмислена. Не можете да нормализујете што вас је неко убио, што вам је неко отео део територије. То су сумануте ствари, нема ту шта да се нормализује. То је накарадно креирање стварности која суштински не постоји. Не можете да нормализујете убиство једне државе тако што ћете отимати део територије врло важне у сваком погледу", истиче Јовановић.

Предлог је, по свему судећи, остао углавном неизмењен од те 2007. године, али позиција званичног Београда у преговорима је претрпела промену.

Тадашњим преговорима руководила је посредничка тројка, подсећа Јовановић, председавајући је био Немац Волфганг Ишингер, представник Сједињених Америчких Држава био је Френк Изнер, а Русије Александар Боцан-Харченко, данашњи амбасадор Руске федерације у Србији.

"За разлику од преговора који се воде од 2008. па надаље, учествовала је, дакле, и руска страна, што је доносило равнотежу и српски интереси су могли да буду брањени, што је већ озбиљна разлика", каже Јовановић.

Додаје и да су српски преговарачи договарали неке даље кораке с Руском Федерацијом "која је и тад, као и сада, била међу светским и европским силама, сила која је бранила нашу страну, нашу територијалну целовитост и било је сасвим логично да координирамо неке акције са њима чак и када су у питању преговори".