Србија и Балкан
Дејтон, Резолуција 1244 и санкције: Зашто би, по сопственој логици, САД требало да казне саме себе
Да је Вашингтону заиста стало до мира и стабилности на Балкану, као и до "имплементације споразума о регионалној безбедности", ваљда би било логично да их за почетак они сами не крше, као што су урадили 19. фебруара 2008.
Америчкој влади је, како смо небројено пута могли да чујемо, изузетно стало до стабилности на Балкану и "поштовања поретка заснованог на правилима" – то је конструкција који ниједан званичних из Вашингтона последњих година није пропустио да изговори.
А стабилност се постиже пре свега поштовањем међународних споразума којим су окончани различити спорови и ратови на традиционално турбулентном Балкану – од Дејтона, преко Резолуције 1244, до Преспанског споразума који су Грчка и (сада Северна) Македонија постигли 2018. године.
Они који те споразуме крше, наћи ће се на озлоглашеној америчкој "црној листи" санкционисаних појединаца, заједно са другим "дестабилизаторима" попут председника Русије Владимира Путина, председника Белорусије Александра Лукашенка и (до 2021) некадашње тужитељке Међународног кривичног суда Фатоу Бенсоуде, која је желела да истражи наводне америчке ратне злочине у Авганистану.
Ипак, на апсурдност америчке листе санкција, као и читаве логике на којој се она заснива, пре неколико дана је указао председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић.
Како то Република Српска "руши" Резолуцију 1244?
Гостујући у емисији "Нови дан" на телевизији Н1, Стевандић је рекао да се у решењу о санкцијама које се против њега уводе у САД прецизира да је он "кршио међународне споразуме" који, између осталих, укључују и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.
"На мојој одлуци пише да се нисам придржавао резолуција па им је некако запала, у неком копи-пејсту, и Резолуција 1244. Знате каква је то срамота за неку администрацију тако велике земље да негде повуку неки копи-пејст? Знате шта је Резолуција 1244, знате ко крши Резолуцију 1244, ко не да српској војсци да дође на Косово? Какве везе има (Резолуција) 1244 са Босном и Херцеговином и Дејтонским споразумом? То је срамота оних који су писали", рекао је Стевандић.
И заиста, у одлуци о уврштавању званичника Републике Српске на листу санкционисаних лица америчког Министарства финансија објављеној 31. јула 2023. године, међу документима чија се "имплементација угрожава" налази се и Резолуција 1244.
"Канцеларија за контролу стране имовине Министарства финансија именује (Ненада) Стевандића, (Радована) Вишковића, (Жељку) Цвијановић и (Милоша) Букејловића на основу Е.О. 14033 за одговорност или саучесништво, или директно или индиректно ангажовање у кршењу, или акту који је опструирао или угрозио имплементацију било ког споразума о регионалној безбедности, миру, сарадњи или међусобном признавању или оквира или механизма одговорности везано за западни Балкан, укључујући Преспански споразум из 2018. године; Охридски оквирни споразум из 2001. године; Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација; Дејтонски споразум; или закључке Већа за имплементацију мира одржане у Лондону у децембру 1995, укључујући одлуке или закључке Високог представника, Већа за имплементацију мира или његовог Управног одбора; или Међународни кривични суд за бившу Југославију, или, у односу на бившу Југославију, Међународни резидуални механизам за кривичне судове", наводи се у саопштењу.
Подсетимо, реч је о одлуци која је донета због усвајања закона у Народној скупштини Републике Српске, којим би се одлуке Уставног суда БиХ прогласиле непримењивим у Српској.
С обзиром да су у одлуци побројани сви релевантни споразуми у вези са Балканом који су састављени и потписани, уз мањи или већи уплив Вашингтона, у последњих 30 година, делује уверљиво да је реч о листи која се додаје "по аутоматизму" – што је, како је то закључио и сам Стевандић, у најмању руку срамотно за САД.
Ко сме, а ко не сме да крши међународне споразуме
Да је Вашингтону заиста стало до мира и стабилности на Балкану, као и до "имплементације споразума о регионалној безбедности", ваљда би било логично да их за почетак они сами не крше, као што су урадили 19. фебруара 2008, када су признали једнострано проглашену независност Косова.
То је, наравно, у директној супротности са Резолуцијом 1244, у којој недвосмислено пише да "политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК".
Ту су и друге одредбе Резолуције 1244, попут демилитаризације КиМ, које се такође крше подржавањем формирања и јачања тзв. косовских безбедносних снага, којима су Американци одлучили и да продају противоклопне системе "џавелин".
Ако је превише очекивати да ће Американци санкционисати сами себе због кршења споразума у чијем су састављању одиграли кључну улогу, каква је ситуација са другим званичницима на Балкану који су учинили исто? На пример, са званичницима земаља које су признале једнострано проглашену независност КиМ?
Да ли то значи да би САД, између осталих, требало да санкционишу Мила Ђукановића и Николу Груевског који су, као премијери, предводили владе Црне Горе и (тада) Републике Македоније када су оне у октобру 2008. признале једнострано проглашену независност Косова? Да ли би исто требало да буде учињено и са тадашњим премијерима Хрватске и Албаније, Ивом Санадером и Салијем Беришом?
Занимљиво је да су се Груевски и Бериша касније и нашли на америчким "црним листама", али из потпуно другачијих разлога – пре свега због корупције – док је Санадер у Хрватској више пута осуђиван због корупције, злоупотребе положаја и ратног профитерства.
Када им је већ толико стало до стабилности БиХ, зашто званичници у Вашингтону нису осудили покушај тадашњих чланова Председништва Жељка Комшића и Шафика Џаферовића да, у септембру 2020. године, покрену процес признања тзв. Косова од стране званичног Сарајева? Чини се да би за САД и ту већи проблем био онај ко је тај покушај осујетио – тадашњи српски члан Председништва Милорад Додик.
Вођени том логиком, зашто САД нису санкционисале лидере Немачке, Француске, Велике Британије, Италије, Турске, као и десетина других држава широм света, које су од фебруара 2020. до данас признале једнострано проглашену независност Косова?
То се, у очима вашингтонских бирократа, очигледно не рачуна као "саучесништво у угрожавању регионалног мира".
