Свет
Шта је желео Вашингтон, а шта је добио
Доналд Трамп, изгледа, још није схватио где је погрешио. Али, његов покушај да задржи америчку хегемонију завршиће се исто као и Бајденов. Или, можда, још горе. Много, много горе
Историја, као и геополитика, има своје гвоздене законе. Први закон је да сваки притисак изазива отпор. Акција изазива реакцију. Свет се не покорава жељама оних који желе да га поседују. Вашингтон није добио оно шта је тражио. Вашингтон је желео да окује свет. Али, добио је нешто друго. И сада се креће путањом којом није желео.
Историја после 1945. године, представља окрутну демонстрацију овог закона. Вашингтон је, примећује геополитичар Мохамед Ламин Каба са Панафричког универзитета, желео униполарни свет.
Добио је мултиполарни свет.
Желео је да обузда своје ривале. Али, он их је консолидовао и ујединио. Желео је вазале. Оно што Вашингтон жели, закључује Каба, пориче сама природа ствари – тежина равнотеже снага, логика држава и географија – и то са неумољивом доследношћу.
Од 1945. године, америчка стратегија почивала је на једноставном принципу: обуздавање, дављење. Задржавање СССР-а јуче, гушење Русије данас, окруживање Кине сутра. Ућуткивање Ирана, изоловање Пјонгјанга. Овај колосални пројекат мобилисао је деценије ресурса, хиљаде војних база и трилионе долара, примећује афрички геополитичар. Па ипак, исход је неоспоран: обуздавање није успело.
Историја има своју тежину. И вуче у правцу који Вашингтон није бирао.
Кина, Русија, Иран и Северна Кореја, или блок ЦРИЦ, није само савез пријатељства, то је савез опстанка. Вашингтон га је створио сопственим рукама, кроз санкције, пучеве, проширења НАТО-а и превентивне ратове, или преко ратове посредника, додаје он.
А то се дешава лошим ђацима строге учитељице историје.
Империја и њена разбијена огледала
Од пада СССР-а 1991. године, Вашингтон се понашао не као једна сила међу многима, већ као самопроглашени арбитар светског поретка.
Неоконзервативна доктрина, коју су заговарали тинк-тенкови попут "Пројекта за нови амерички век", основан 1997. године, бестидно је истицала империјалне амбиције САД. Светом је требало да се управља из једног центра.
НАТО, створен 1949. године, у контексту Хладног рата и тензија са Совјетским Савезом, проширио се на исток 1990. године, кршећи усмена обећања дата Горбачову.
Свереноатлантски савез је требало да буде инструмент амбиција Вашингтона. Победа је била на видику. Економске санкције, обојене револуције и превентивни ратови – од Ирака, преко Србије, или Либије, од Авганистана или Сирије – чинили су алат хегемона који је побркао силу са легитимитетом.
Гробље неуспелих пројеката
Резултат је, примећује Каба, ништа друго до гробље неуспелих пројеката. Авганистан је предат талибанима 2021. године, након 20 година дуге и сурове окупације. Ирак се од 2006. претворио у шиитско буре барута, након Садамовог погубљења. Либија, некада суверена држава, сведена је на отворено тржиште робљем после Гадафијевог убиства 2011. године.
Претходни председник САД Џозеф Бајден је тврдио да ће САД изнова изградити све, "само боље". Његов наследник Трамп, који се поново окружио неоконзервативцима, одбацио је чак и привид међународног права ("поредак заснован на правилима") и одлучио да наступа са позиција голе, бруталне силе.
Последњи пример је Трампов рат против Ирана. Коме је запретио да ће га уништити за једну ноћ. Да ће уништити читаву цивилизацију.
Како пише публициста Алфред Халифе-Раме на сајту "Волтернет", уобичајено је презирати начин на који слабе државе воде рат и називати их "терористима". Ипак, у случају Ирана против САД, поражена је управо супериорна сила. И паралела се ту не завршава. За разлику од Хо Ши Миновог Вијетнама, додаје овај публициста, Иран није задовољан својом победом: он жели да учврсти своју револуцију и да присили државе Персијског Залива, а затим и западне државе, да признају да су САД починиле беспримерне злочине.
Трамп, изгледа, још није схватио где је погрешио. Али, његов покушај да задржи америчку хегемонију завршиће се исто као и Бајденов. Или, можда, још горе. Много, много горе.
Блок ЦРИЦ: Ванбрачно дете Вашингтона
Крајња иронија историје лежи овде: управо је Вашингтонова политика обуздавања створила блок ЦРИЦ, који су западњаци, из страха, додаје Каба, назвали "новим пактом аутократа".
Кина, Русија, Иран и Северна Кореја – четири актера наизглед раздвојена свиме: културама, историјама, режимима, интересима... Али, амерички притисак их је методично спојио, попут атома које спољашње магнетно поље присиљава да се споје, каже Мохамед Ламин Каба, јер претња ствара солидарност, или савез. Пекинг није измислио осовину, али Вашингтон ју је учинио неопходном, додаје овај геополитичар.
Заправо, на економском фронту, масовне санкције наметнуте Москви после 2022. године, Техерану од 1979. године а Пјонгјангу деценијама, убрзале су развој паралелног система плаћања, трговине и војне сарадње.
Јуан и рубља сада замењују долар у кинеско-руској трговини. Ирански дронови лете изнад Украјине. Севернокорејске ракете досежу фронтове за које је Вашингтон мислио да их контролише. Стратегија изолације довела је до убрзане интеграције њихових циљева.
Географија као смртна пресуда
Географија, уосталом, не лаже. Она распоређује улоге са прецизношћу коју ниједна дипломатија не може да оспори. Погледајмо шаховску таблу.
На истоку, Кина окупира пацифички бок САД растућим поморским присуством у Јужном и Источном кинеском мору. Вештачка острва у Јужном кинеском мору нису хирови: то су непотопљиви носачи авиона, додаје он. Тајван, који Вашингтон користи као полугу, јесте црвена линија за Пекинг. Питање више није да ли ће Кина деловати, већ када. У међувремену, Пекинг окружује Тајван, са вековним стрпљењем цивилизације која размишља у смислу династија, а не изборних мандата.
На западу, Русија заузима евроазијски бок са стратешком дубином коју Европа, у свом атлантистичком вазалству, никада неће моћи да освоји.
Москва контролише приступ Балтичком мору, Црном мору и арктичким прилазима. Њена војска, упркос западним предвиђањима о брзом колапсу у Украјини, чврсто се држи. Учи и прилагођава се. А сукоб у Украјини, далеко од трајног слабљења Русије, открио је индустријска и стратешка ограничења НАТО-а, сматра Каба, његову неспособност да одржи сукоб високог интензитета без исцрпљивања својих залиха.
Иран је сада нервни центар света
У нервном центру света сада се налази Иран. Својим претећим положајем у Ормуском и Баб ел-Мандебском мореузу, он засићује стратешки простор Блиског истока, окружујући израелску филијалу кроз своју архитектуру посредничког рата.
Како закључује афрички геополитичар: "Суочен са овом асиметријом, хегемонистички поредак открива своју најтрагикомичнију димензију – системски неуспех безбедносног пакта Вашингтона са заливским монархијaма."
Ови монарси, одевени у своје беспрекорне беле одоре, заменили су свој територијални суверенитет за привид америчког војног кишобрана, трансформишући своје петродоларе у инфраструктуру за смештај ЦЕНТОЦОМ-а и 5. флоте. Међутим, прескупи амерички системи противракетне одбране их не могу одбранити од јефтиних иранских дронова.
Иронија је оштра: сведени на статус паничних посматрача пожара који су претрпели, ови емири најзад почињу да схватају да су њихови напори бесмислени. Сјајна лекција из реалполитике, пише Каба: претварање у протекторат је најдубљи круг пакла; емири нису размишљали читали оно што је исписано ситним словима у империјалним уговорима.
Северна Кореја је аномалија коју Вашингтон никада није могао да прихвати. Наводно "сиромашна", "изолована" држава, за коју су сви стручњаци предвиђали да је "на самрти", сада поседује нуклеарни арсенал процењен на више од педесет бојевих глава, и интерконтиненталне балистичке ракете, способне да досегну САД и њихов војно-индустријски комплекс.
Пјонгјанг је, међутим, схватио оно што су Багдад и Триполи схватили прекасно: само нуклеарно оружје гарантује опстанак режима. Сам Вашингтон их је научио овој лекцији.
Неуспех Вашингтона није привремен већ структурни
Вашингтонска политика обуздавања није привремени неуспех, додаје Каба. То је, напротив, структурни неуспех. Политика САД почива на лажној претпоставци да је америчка војна и економска супериорност вечна; међутим, није. Царства не падају преко ноћи. Али падају. И Рим је имао своје легије, своје путеве и свој лимес – границе које су на крају "варварски народи" прегазили.
Оно што Вашингтон жели је свет из 90-их. Свет у коме он диктира правила, одређује цене, кривце и крунише председнике. Али, историја је свет у непрекидном покрету. Свет у коме народи и силе тврдоглаво одбијају улогу статиста.
Блок ЦРИЦ није узрок овог покрета, тврди Каба, већ сам његов највидљивији симптом. А симптоми се, закључује он, за разлику од жеља, не могу прописати декретом.
Историја је строга учитељица, која не прашта лошим ђацима...
Live
Наш избор
