Мировни преговори о Украјини: Зашто је важно држати ЕУ по страни– барем неко време

Дводневни преговори у Абу Дабију завршени су без значајнијег помака. То је било очекивано, с обзиром на то да је сукоб у Украјини изузетно сложен, а бројне заинтересоване стране и даље верују да могу побољшати своје позиције на рачун других. Ипак, изостанак спектакуларних најава не треба поистовећивати са изостанком напретка.

Делегације су биле састављене од искусних представника, разговори су били дуготрајни и – судећи према доступним информацијама – садржајни. Дакле, није била реч о још једној дипломатској представи чији је једини циљ куповина времена или успављивање противника. Чини се да су стране, овог пута, разговарале о питањима која би дугорочно могла да омогуће мир.

Руски експерти о преговорима у Абу Дабију: Вашингтон усвојио перспективу Москве

Најочигледнији резултат је договор о размени заробљеника. Иако такве размене нису новина, оне показују спремност да се канали комуникације одрже отвореним. У међувремену, амерички изасланици Стив Виткоф и Џаред Кушнер отпутовали су у Москву како би известили председника Владимира Путина, након чега су наставили консултације са украјинским руководством у Ирској. Ипак, у овом тренутку, доношење кључних политичких одлука остаје изван овлашћења преговарача.

Иако делегације могу да процене ситуацију на бојном пољу, стање привреда супротстављених страна и цену наставка сукоба, оне не могу да реше најсложенија питања без инструкција својих лидера. То значи да је састанак у Абу Дабију био важна етапа у процесу, а не његов коначни исход.

Ипак, стиче се утисак да се приближавамо раскрсници, пише за "Газету" политички научник Георги Асатријан. Или ће стране пронаћи основу за смањење тензија, или ће сукоб ући у нову фазу ескалације – што би, заправо, могло да зависи од актера који нису седели за трилатералним преговарачким столом: Европљана.

Европска унија је замишљена као оквир за економску сарадњу и интеграцију, а не као војно-политичка организација. Њена оснивачка генерација тешко да је могла да замисли континент на којем индустријску политику све више обликују производња оружја и војна мобилизација. Ипак, управо у том правцу се ЕУ креће. Ту није реч само о стицању нових овлашћења, већ се мења и њен политички карактер; организација која је основана ради превазилажења историјских подела у Европи сада ризикује да себе дефинише кроз конфронтацију, што за Европу и њене народе представља трагедију.

Мора се признати да су руски аналитичари потценили Европљане. У Москви је годинама преовладавало уверење да ће Брисел следити Вашингтон без озбиљног отпора, али повратак председника Доналда Трампа у Белу кућу показао је да то није тако.

Када је Трампова администрација променила приступ према Украјини, европске владе су показале неочекивану одлучност да воде сопствену политику. Иако можда још увек прижељкују повратак демократа на власт у Вашингтону, у међувремену су развиле одређени степен стратешке аутономије, пре свега у својој политици према Русији.

Европа је постала главни покровитељ Кијева, пружајући му економску помоћ, обавештајне податке, политичку подршку и војну опрему. У појединим тренуцима, сукоб је више личио на конфронтацију између Русије и ЕУ, која се одвија преко украјинских снага, него на сукоб између Русије и Украјине.

Брисел је, такође, деловао као заступник Кијева у Вашингтону, при чему су европски лидери у више наврата покушавали да усмере америчке одлуке ка снажнијој подршци Украјини – укључујући и период након самита у Енкориџу. Њихов утицај је значајан, чак и ако нису директни учесници у тренутним преговорима.

Европски званичници били су присутни у Абу Дабију, али се Русија успротивила њиховом учешћу у трилатералним разговорима. Такав став одражава гледиште Москве да ЕУ није ни непристрасна, нити посебно заинтересована за постизање компромиса. Истовремено, поједине европске владе врше притисак на Вашингтон да им обезбеди директну улогу у процесу.

Ово постаје једна од кључних дилема мировног процеса. Искључивање Европе на неодређено време било би нереално, јер свако трајно решење мора да обухвати шири безбедносни поредак на континенту – а не само линију додира у Украјини – на шта Русија указује већ годинама.

Према једној руској формулацији, "болестан је цео организам" – Украјина је само место где је "апсцес пукао". За трајно решење није довољно само лечити рану; потребан је свеобухватан европски безбедносни аранжман који узима у обзир и руске интересе. Међутим, овде је кључан тајминг, јер би укључивање ЕУ, пре него што главне стране пронађу заједнички језик, могло да угуши дипломатску иницијативу. Тај потез би могао постати неопходан касније, када преговори одмакну даље од техничких размена и када почне да се назире одржив оквир, али још увек нисмо стигли до те фазе.

ЕУ у проблему: Како се укључити у преговоре о Украјини и наћи неког ко је прихватљив и Русији и САД

Још једна отежавајућа околност су политичка превирања у САД. Пораз републиканаца на изборима на средини председничког мандата ојачали су снаге одлучне да се супротставе Трамповој политици према Русији. Председник остаје на функцији, али се сада суочава са непријатељски настројеним Конгресом и унутрашњим сукобом који ће исцрпети политичку енергију.

Они у Европи и Кијеву који се залажу за наставак војне конфронтације видеће у овоме прилику. Надају се да ће се простор за маневрисање Вашингтона сузити, а притисак на Москву појачати, док би Трампу – главном покретачу тренутних дипломатских напора – могло бити све теже да настави свој курс.

У Европи, Украјини и САД постоје моћни интереси који сматрају да је наставак сукоба боља опција од постизања споразума под условима које би Москва прихватила; њихов утицај је реалност коју није могуће једноставно игнорисати.

Ипак, Абу Даби је значајан јер је показао да је озбиљан дијалог могућ и да се дневни ред постепено шири изван питања која се тичу искључиво стања на бојном пољу. Размена заробљеника представља скроман, али ипак стваран напредак.

Пред нама је јасан избор: даља ескалација или тежак посао изградње мира који уважава безбедносне интересе свих кључних страна. Ниједан од ових исхода није неизбежан, али први пут после дужег времена, постоји бар разлог за опрезан оптимизам.