"Економист": Три сценарија енергетске кризе у Европи

Средином октобра, поред шпанске обале, низ огромних танкера пуних течног природног гаса (ЛНГ) чекало је свој ред испред терминала за "регасификацију", где се течно гориво претвара у гас и потом транспортује на континент.

Иберијско полуострво има највеће објекте ове врсте у Европи, али се и на другим местима стварају гужве. Количина ЛНГ-а која је стигла на европске обале достигла је 1,2 милиона тона, показују подаци фирме "Клпер", у односу на 140.000 у августу.

Комбинација огромних количина гаса које пристижу у Европу и неуобичајено топлог времена, које смањује потражњу за ЛНГ, навела је неке оптимисте да помисле да је крај европске енергетске кризе на видику. Плаћањем квота, како наводи "Економист", Европа је ипак успела да попуни своја складишта. Као резултат тога, цене гаса су пале на 32 долара за милион британских термалних јединица, са 100 долара у августу. 

Ипак, упозорава "Економист", Европа је далеко од краја енергетске кризе. Цене ће порасти када захладни и када се други купци ЛНГ-а, посебно у Азији, почну да се надмећу за драгоцени терет. Русија би могла додатно да појача притисак. Опције Москве би могле да буду заустављање свих испорука гаса Европи или уништавање инфраструктуре. Такве мере – или употреба тактичког нуклеарног оружја – покренуле би нови талас санкција са Запада.

Магазин је у сарадњи са консултантском кућом "Ристад енерџи" направио неколико сценарија енергетске кризе у Европи и поручио: "Самозадовољство је опасно. Ствари могу постати веома лоше, веома брзо."

На Западу ништа ново

Први сценарио, под којим се односи не погоршавају, далеко је од пријатног. Гасовод Северни ток остаје затворен. Европа прати планове за спровођење ембарга на руску сирову нафту и забрањује локалним осигуравајућим компанијама, које имају 90 одсто глобалног тржишта транспорта, да покривају бродове који превозе руску нафту. Незападним купцима који пристану да плате ограничену цену за руску нафту, коју су одредиле Америка и ЕУ, биће дозвољено да купују европско осигурање.

За Европу овај сценарио изазива кризу, али не и катастрофу. Смањење испоруке значи да ће континент до краја 2022. пропустити 84 милијарде кубних метара (бцм) руског гаса, што чини 17 одсто његове нормалне годишње потрошње. Већи увоз ЛНГ-а је већ запушио део ове рупе, мањи део попуњавају већи токови из Азербејџана и Норвешке, а други болни резови потрошње. Чак и ако зима буде хладна, европске залихе ће потрајати до лета 2023. године, до када би увоз ЛНГ могао да почне даље да расте.

Према овом сценарију, владе неће морати да рационализују употребу гаса. Европа ће то, међутим, морати скупо да плати. Високе цене су већ довеле до гашења у индустријама које су гладне енергије, као што су алуминијум и амонијак. Ако Северни ток остане затворен током целе следеће године, европски енергетски дефицит ће се повећати, што ће захтевати још веће смањење потрошње.

Истраживачка фирма "Гавекал" процењује да пад потрошње енергије од један одсто у Немачкој или Италији смањује БДП за 0,5-1 процената.

Тешко је проценити цену овог сценарија за Русију. Њихов извоз у Европу, који је већ смањен за четири петине, не може се лако продати на другом месту. Њен гасовод до Кине, једина озбиљна алтернатива, превише је слаб да би могао да поднесе велике токове. Међутим, цена за оно што је у могућности да прода била би много већа.

Ипак, Европа плаћа високу цену енергетске кризе. Увоз руске нафте морским путем коштао их је 90 милијарди долара у 2021. У 2023. ена бибила 116 милијарди долара.

Резервоар полупразан

Други сценарио, назван "ескалација" подразумева да Русија баци још неколико "бомби". Прва би била затварање гасовода кроз Украјину, једног од два канала која су остала отворена, чиме би Европу лишила још 10-12 милијарди кубних метара гаса годишње. Овај почетни удар не би изненадио трговце, од којих су многи већ снизили украјинске количине гаса. Трговци би, међутим, били запањени ако би Русија тада престала да испоручује ЛНГ Европи – следећи корак у овом сценарију. Ове испоруке од 20 милијарди кубних метара годишње, што је еквивалентно половини руског годишњег извоза ЛНГ, до сада су и даље под радаром. Русија не би хтела да их потпуно изгуби, макар само зато што би то изазвало скок глобалне цене, што би наштетило пријатељским земљама, као што су Индија и Пакистан, које се надмећу са Европом за овај енергент. Претпоставка је да ће Русија понудити снабдевање овим земљама по повољној цени.

У овом сценарију, Запад узвраћа тако што ће своју горњу границу цене нафте додатно смањити. Да би се супротставила контранападу, Русија убеђује ОПЕК и њене савезнике, групу од 23 земље која производи 40 одсто светске сирове нафте, да смање своју месечну производњу за један милион барела дневно, поврх смањења од два милиона барела дневно спроведено у октобру.

Кина и Индија, које су до сада усисале већину руских вишкова, вероватно могу да самоосигурају своје бродове. Друге земље могу да користе "црну" трговину, где се руска нафта — која се превози танкерима са искљученим транспондерима, преноси са брода на брод на отвореном мору или меша са другом нафтом којој се не може ући у траг.

Иако би руски приходи од гаса претрпели ударац, приходи од нафте би били отпорни. Процењује се да би извоз нафте ове земље опао и 2023. и 2024. године за два милиона барела дневно, у поређењу са 2021. годином, што би приморало Москву да смањи производњу за више од 1,5 милиона барела дневно. Руски приходи од извоза нафте остаће изузетно стабилни, а њихова вредност достигнуће 170 милијарди долара 2023. године, пре него што падну на 150 милијарди долара следеће године. Европа би се, у међувремену, суочила са десетинама милијарди долара додатних трошкова.

Екстремни модел

"Економистов" трећи (екстремни) сценарио претпоставља да Русија, која се можда суочава са катастрофалним губицима на бојном пољу, више не брине о новцу или одржавању веза са савезницимаа и одлучује се за свеобухватни енергетски рат. Почиње затварањем Турског тока, њихове преостале гасне везе са Европом. Гасовод углавном опслужује земље наклоњене Русији, као што су Мађарска и Турска. Али укидањем Турског тока Европи ће недостајати још 15 милијарди кубних метара годишње.

Тада Русија одлучује да уништи европску инфраструктуру за увоз гаса. Ова могућност, некада незамислива, постала је прилично мање невероватна након што су саботери прошлог месеца бомбардовали Северни ток, наводи "Економист" и додаје да њихов екстремни сценарио претпоставља да Русија успева да заустави токове кроз два највећа норвешка гасовода, одузимајући Европи још 55 милијарди кубних метара годишње. Ово би био прави потез. Гасоводи су далеко од Русије и западне земље би то могле сматрати нападом на НАТО.

Остављајући по страни потенцијалне војне последице, западне силе би на то одговориле "секундарним" санкцијама, претећи незападним појединцима или фирмама које тргују руском нафтом мерама као што је губитак приступа америчким доларима. Ово би приморало банке и осигураваче свуда да одбаце руске послове, чинећи ембарго далеко ефикаснијим.

Европска солидарност би се скоро била пољуљана, погоршавајући беду континента. Немачка би у паничном режиму могла одлучити да смањи извоз електричне енергије у Француску или да заустави доток гаса у Чешку и Словачку. Британија, која има оскудна складишта, али велике потребе за гасом, била би рањива.

Магазин "Економист" упозорава да ово гледање у будућност има ограничења јер је размотрена само енергетска криза, док су дешавања у Украјини остављена по страни. Много тога, од временских прилика до издржљивости би могле да преокрену стање ствари. Уз то, нико не зна шта би могло да изазове прелазак са једног сценарија на други.

Што више руског горива не може да дође на тржиште, Европа мора више да плати да би га заменила — док растуће цене ограничавају губитке Кремља. Тек када цене нафте не могу да порасту без уништавања потражње, Русија ће заиста патити.