Сви су они помало нацисти: Краљевски поздрав Хитлеру и амерички смисао за "дуинг бизнис"

Сигурно сте бар једном чули како се Србима спочитава да су оптерећени историјом, нарочито оном из периода Другог светског рата, како би требало да престану да живе у прошлости и да се као сав развијени свет окрену будућности.

Ових дана сведочимо како се једна од тих, како нам их представљају, развијених и уређених држава неоптерећена историјом и загледана у будућност, посипа пепелом по глави.

Доњи дом канадског парламента поставио је нове стандарде кокетирања са нацизмом када је уз одушевљење и овације поздравио припадника 14. гренадирске СС дивизије "Галиција" Украјинца Јарослава Хунку. Оставка председника парламента и објашњења да нису знали за Хункину прошлост звучале су крајње бледо и неуверљиво наспрам чињенице да су вероватно једина висока државна институција после 1945. која је одала јавну почаст припаднику нацистичких војних формација.

Да ли је русофобија помутила здрав разум, јер Хунка је поздрављен као борац против Руса у Другом светском рату, или су се толико саживели са нацистима који су нашли уточиште у њиховој земљи да су заборавили на стравичне злочине Хитлерове Немачке, то је сада тешко разлучити.

Мрачна историја

Да су били неупућени сумњају и њихови медији који су данима после овог догађаја анализирали однос Канаде према нацистима, указивали на споменике подигнуте њима у част и велики број Украјинаца, припадника нацистичких формација, који су по завршетку Другог светског рата дошли у ову земљу. 

"Канада има врло мрачну историју са нацистима у својој држави. У једном тренутку наше историје, било је лакше ући у земљу као нациста него као Јеврејин", поставио је "дијагнозу" после догађаја у парламенту министар за имиграцију Марк Милер.

Истакнуте јеврејске групе, попут "Пријатеља центра Симон Визентал" позвале су да се објаве сви документи о прихватању бивших нациста, укључујући и извештај о ратним злочинцима из 1986. године који су се бежећи од правде склонили у Канаду, известио је британски "Гардијан".

Годину дана раније, Комисија за истраживање ратних злочинаца у Канади испитивала је да ли је земља постала рај за нацистичке ратне злочинце и симпатизере нациста. Један од повода за формирање комисије био је извештај да је злогласни доктор Јозеф Менгеле покушао да емигрира у Канаду почетком шездесетих година прошлог века. Током година, објављени су само делови извештаја ове комисије, а изостављен је списак од 240 нацистичких ратних злочинаца који су наводно живот наставили као слободни људи  у Канади.

Канадска комисија закључила је тада и да нису доказане оптужбе против припадника дивизије "Галиција". И ето њих деценијама касније, овековечених у споменицима на гробљима у канадским градовима, па и у парламенту како се клањају док им посланици на челу са премијером Џастином Трудоом и његовим гостом, украјинским председником Владимиром Зеленским, Јеврејином, узгред да подсетимо, одушевљено тапшу.

"Сећање на Холокауст не значи памтити само жртве, већ памтити и њихове убице", упозорио је Дејвид Матас из јеврејске организације "Бнаи Бирт Канада".

Принц са чланском картом Хитлерове партије

Нису само западни политичари ти који, кад их "понесе песма", пригрле нацисте желећи ваљда да забораве да су се заједно са Русима борили против њих и да су, захваљујући Русима, ставили тачку на тај брутални режим који је истребљивао читаве народе.

И за чланове европских краљевских породица нацисти су имали неку привлачну моћ, можда магијску, можда оличену у њиховим митовима о супериорности на основу порекла, а можда су им се само допадале њихове униформе као британском принцу Харију који се својевремено појавио на маскенбалу окићен свастиком.

Но то је тек дечији грех у односу на откриће да је покојни холандски принц Бернард имао нацистичку чланску карту. Пореклом Немац, муж холандске краљице Јулијане и деда холандског краља Вилијама Александера, Бернард је до смрти тврдио да није био нациста.

Чланска карта из 1933. године, за коју је АФП добио потврду из кругова краљевске породице да је аутентична, показује да је покојни принц био члан Хитлерове Националсоцијалистичке радничке партије.

Центар за информације и документацију Израела саопштио је да већина Холанђана није толико шокирана чињеницом да је стари принц био симпатизер нациста, колико тиме што је до краја живота то упорно негирао, заклињући се чак и на Библију.

Документ, иначе, припада приватној архиви холандске краљевске породице, а познавалац њихових прилика Рик Еверс изјавио је за АФП да га чуди што га је принц Бернард сачувао и што је чланска карта Хитлерове партије и у даље у приватном архиву краљевске породице.

Нацистички поздрав из дворца Балморал

Као да се подразумева да се документа из овог периода пале на ватри и уништавају, као што су то и сами нацисти и њихови сателити радили на велико док су им се приближавале снаге савезничке војске. Или барем држе у добро запечаћеним архивима далеко од очију јавности.

Узмимо британску краљевску породицу, на пример. Након 1945. године они су направили "велико чишћење" у својим породичним архивима забринути због коресподенције која је вођена тридесетих година прошлог века и других докумената који би их могли компромитовати, па је доста грађе једноставно уништено, испричала је својевремено за "Гардијан" Карина Урбах са Института за историјска истраживања Универзитета у Лондону.

Коментар Урбахове из те 2015. године био је подстакнут објављивањем кратког видео-снимка из 1933, такође из породичне архиве, на којем се види како мала краљица Елизабета, уз краљицу мајку, ујака принца од Велса и млађу сестру принцезу Маргарет, диже руку у знак нацистичког поздрава пратећи гестикулацију своје мајке.

Снимак настао у дворцу Балморал који је објавио "Сан" поделио је јавност, а бранитељи лика и дела британске краљевске породице објашњавали су да нацистички поздрав тада није имао оно значење које има данас, да је краљица Елизабета била само дете, да је приватни снимак злоупотребљен…

Већи део стручне јавности није био убеђен. Уз подсећање да, за разлику од државних архива, краљевски архиви за које се зна да садрже обимну преписку између чланова краљевске породице и нацистичких политичара и аристократа, нису у обавези да учине доступним јавности те материјале, британски историчари тражили су објављивање докумената. Да се једном рашчивија да ли је принц Едвард (пре абдикације краљ Едвард Осми) био симпатизер нациста и колико је далеко ишао с тим.

Британски медији, наравно, нису пропустили прилику да објаве његову фотографију на којој се рукује с Хитлером, приликом њиховог упознавања 1937. године. Ако је за малу Елизабету то била само дечија игра, тешко да принц Едвард није знао кога има пред собом.

Бушов "дуинг бизнис" 

Краљевска привилегија да архивска документа остану сачувана од очију јавности заиста је краљевска јер када се државне архиве једном отворе, костури почињу да испадају из ормара.

Тако је било 2004. године после отварања државних архива у Сједињеним Америчким Државама када су гласине да је председничка породица Буш сарађивала са нацистима потврђене тада откривеним документима.

Деда Џорџа Буша, покојни амерички сенатор Прескот Буш, био је директор и акционар компанија које су профитирале од послова са присталицама нацистичке Немачке. Пословање са финансијским архитектама нацизма настављено је све док имовина Бушове компаније није заплењена 1942. према Закону о трговини са непријатељем.

Више од 60 година касније поднета је грађанска тужба против Бушових коју су у Немачкој покренула два бивша логораша из Аушвица.

Документи који су обелодањени 2003. године показали су да је Прескот Буш сарађивао са компанијама које су финансијски помогле Хитлеров долазак на власт и након што су САД ушле у рат, када су нацистички планови и политика били очигледни, и сугеришу да је његов "дуинг бизнис" са присталицама нациста помогао да се успостави породично богатство и политички утицај породице Буш, писао је тада "Гардијан".

Као што нико од Холанђана није био много изненађен што је принц Бернард имао чланску карту Хитлерове партије, ни сазнања да су неки Американци, са својим накнадим уласком у Други светски рат, пословали са нацистима не изазивају нарочито запрепашћење.

Ћутљиви папа

Хоће ли бити изненађених након што се заврши данас започета научна конференција о улози папе Пија Дванаестог и његовом односу према догађајима Другог светског рата у светлу докумената откривених у ватиканским архивима?

Попут "тизера", италијански "Коријере дела сера" објавио је крајем септембра текст у којем се, позивајући се на један од новооткривених докумената, закључује да папа Пије Дванаести јесте знао за размере злочина нациста.

На конференцији ће говорити и историчар Давид Керцер са Универзитета Браун који је у својој књизи "Папа у рату" објавио да се Пије чувао да не критикује нацистички режим како би очувао институционалне интересе Ватикана и Католичке цркве на територијама које су окупирали нацисти. Он је навео и да Света столица није оштрије осудила ни оно што јој се одигравало пред носом:  хапшење римских Јевреја 16. октобра 1943. године.  

Према наводима медија, не очекује се да ће се на конференцији говорити о држању Католичке цркве у Хрватској према геноциду над Србима у НДХ и томе да ли је папа знао за масовна покрштавања, расне законе и истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ.

Приметно је само да се загребачки надбискуп Алојзије Степинац брани истим аргументима као папа Пије Дванаести: није могао да учини више, спасавао је Србе, Јевреје и Роме о чему постоје појединачна сведочења, позивао је на хришћанску љубав и разумевање. 

Појединачни случај неког несрећног Јеврејина или Србина или појединачна беседа изречена у ко зна каквој прилици звуче као изузеци, а не правило ако се узме у обзир, на пример, да је Ватикан преко Папске комисије за помоћ избеглицама помагао нацистичким ратним злочинцима да избегну Нинбершки суд или да је Степинац био војни викар оружаних снага НДХ. У једном случају, дакле, спасавали су се, изгледа, стари савезници, а у другом, директно учествовало у злочиначком режиму. 

Није проблем што неки Канађанин задужен за протокол не зна историју. Проблем је што је тој истој историји мржње, бешчашћа, расизма и "чизме која гази људско лице заувек" подигао споменик славећи и оживљујући њене традиције и не види да у томе има било шта лоше.