Свет
Шта све (не) знамо о 11. септембру и како га је Америка злоупотребила?
Терористички напади на Њујорк и Вашингтон довели су до великих промена у америчкој спољној и унутрашњој политици, чије се последице осећају до данашњег дана
Терористички напади на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра 2001, о којима ће несумњиво бити речи у најновијој епизоди емисије Такера Карлсона у којој ће гост бити Алекс Џонс, представљали су преломну тачку не само у америчкој, већ и у историји читавог света.
За многе, они су симболизовали завршетак постхладноратовског "краја историје" и долазак "сукоба цивилизација", али и ескалацију насиља и ратова на Блиском истоку који до данас нису утихнули.
Непосредно након напада, амерички председник Џорџ Буш Млађи објавио је тзв. рат против тероризма, који је коришћен као оправдање за накнадне инвазије Авганистана и Ирака – али и за увођење нових закона који су америчким институцијама омогућили да лакше и детаљније прислушкују своје грађане.
Терористички напади и крајње неспретан одговор званичника довели су до различитих контроверзи и теорија о потенцијалној умешаности америчког војно-политичко-обавештајног естаблишмента.
Пројекат за нови амерички век и Инвазија на Ирак
У центру једне од најзначајнијих контроверзи повезаних са нападима од 11. септембра налази се тинк тенк "Пројекат за нови амерички век" (ПНАЦ), који су 1997. покренула двојица утицајних неоконзервативних републиканских аутора, Вилијам Кристол и Роберт Кејган.
Та група се залагала за ангажованију америчку спољну политику од оне коју је водио тадашњи председник Бил Клинтон, пропагирајући "добронамерну глобалну хегемонију" Вашингтона у постхладноратовском свету – истовремено оптужујући тадашњег председника Била Клинтона да је "превише мекан".
Група је била посебно агресивно настројена према председнику Ирака Садаму Хусеину, чије је рушење постало нека врста њихове опсесије – што су од америчке владе у више наврата и тражили.
Занимљиво је додати и да је супруга Роберта Кејгана ни мање ни више него Викторија Нуланд – иначе висока функционерка "ривалске" Демократске партије, која се прославила улогом коју је одиграла у Евромајдану у Кијеву 2014. године.
Септембра 2000, неколико месеци пре председничких избориа на којима ће победити Џорџ Буш Млађи и годину дана пре терористичких напада у Њујорку, ПНАЦ је објавио документ под називом "Обнова америчких одбрана: Стратегије, силе и ресурси за нови век", у којем се наводи да ће "процес трансформације, чак и ако донесе револуционарну промену, вероватно бити дуг, осим ако се деси неки катастрофални догађаја попут новог Перл Харбора".
Неколико месеци касније, група потписника програма ПНАЦ-а нашла се на највишим позицијама у новој републиканској администрацији – од Дика Чејнија, преко Доналда Рамсфелда до Пола Волфовица.
Не изненађује, дакле, то што су управо они непосредно након напада на Њујорк ту трагедију (без икаквих доказа) повезали са Садамом Хусеином, а од Буша затражили свргавање режима у Ираку.
До инвазије на ту блискоисточну државу је, као што је и познато, дошло годину и по дана касније – али не пре него што су Американци ушли у још један рат, онај у Авганистану. Тешко је поверовати да би рат и окупација Ирака "прошли" да није дошло до "катастрофалног догађаја налик на Перл Харбор".
Весли и Кларк и "седам земаља за пет година"
О ратоборности америчког руководства након 11. септембра говорио је и некадашњи генерал Весли Кларк, познат као главнокомандујући НАТО операција током бомбардовања СРЈ.
Он је на једном панелу 2007. године рекао да су му познаници у Пентагону само десет дана након трагедије у Њујорку рекли да ће заратити са Ираком. На Кларково питање због чега то планирају, он је одговорио: "Не знам. Претпостављам да немају шта друго да раде!"
Кларк је, након тога, рекао да су у Пентагону у то време имали листу седам блискоисточних земаља у којима је требало променити режиме у наредних пет година, као и да је у америчком естаблишменту преовладао став да би, пошто имају толико моћну војску, је требало и искористити.
"Када имате чекић, сваки проблем вам изгледа као ексер", рекао је Кларк и додао да до америчког ангажмана на Блиском истоку не би дошло да није било нафте.
