Последње упориште: Израел опасно близу кршења кључног споразума који је дефинисао Блиски исток

Египатске власти нису добро прихватиле недавну изјаву израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа о плану за евакуацију цивила из Рафе и покретање копнене операције за елиминисање Хамасових бригада у граду.

Заправо, израелски војни сценарио је угрозио мировни споразум из Кемп Дејвида између Каира и Тел Авива. Први пут откако су потписани 1979. године, споразуми су у опасности да буду суспендовани.

Нетанјаху је 9. фебруара наредио војсци да припреми "план за евакуацију" цивила из Рафе где се тренутно налази 1,5 милиона Палестинаца који су побегли из других делова Појаса Газе.

Убрзо потом, Пи-Би-Си је пренео да је Каиро запретио да ће суспендовати билатерални мировни споразум из 1979. ако Израелске одбрамбене снаге покрену офанзиву на Рафу која се налази на граници са Египтом.

Мир са Израелом

Египат је био прва арапска земља која је нормализовала односе са Израелом, иако су били жестоки противници.

Септембра 1967, неколико година пре споразума из Кемп Дејвида, Египат је био једна од осам земаља које су потписале такозвану Картумску резолуцију, познату као "три не" (Нема мира са Израелом, нема признања Израела, нема преговора са Израелом).

На ове слогане у великој мери је утицао самит Арапске лиге у Картуму, који је сазван убрзо након завршетка Шестодневног рата (5-10. јуна 1967), током којег је Израел брзо победио војну коалицију коју су формирали Египат, Сирија, Јордан, Ирак и Алжир. Последице су биле прилично тешке за Арапе: Израел је узео Синајско полуострво и Појас Газе од Египта, Западну обалу реке Јордан (укључујући Источни Јерусалим) од Јордана и Голанску висораван од Сирије.

Јомкипурски рат

Године 1970, Анвар Ел-Садат је дошао на власт у Египту и нагло променио спољнополитички курс бившег египатског председника Гамала Абдела Насера. Распустио је Уједињену Арапску Републику (политички савез Египта и Сирије), одбио војну помоћ СССР-а и обратио се Сједињеним Државама за подршку.

Године 1973. покренуо је Јомкипурски рат са циљем да поново преузме контролу над Синајским полуострвом. Међутим, крајње неуспешан исход ове војне операције приморао га је да уђе у још ближе односе са САД и започне мировне преговоре са Израелом. Ел-Садат је почео да говори о конструктивнијем мировном дијалогу. У новембру 1977, на позив Израела, дошао је у званичну посету Јерусалиму и обратио се Кнесету, званично признавши право јеврејске државе на постојање. Како се испоставило, Египат – арапска земља са најјачом војском – први је осудио принцип "три не".

Споразум у Кемп Дејвиду

Историјски састанци између Ел Садата и израелског премијера Менахема Бегина одржани су септембра 1978. године у резиденцији америчког председника Кемп Дејвид у близини Вашингтона. Састанци су одржани под покровитељством председника САД Џимија Картера и завршени су потписивањем два документа чији је циљ био успостављање мирне коегзистенције између два народа.

Шест месеци касније, 26. марта 1979, Ел-Садат и Бегин су у Вашингтону потписали египатско-израелски мировни споразум, чиме је окончан рат између две земље и успостављени дипломатски и економски односи.

Према споразуму из Кемп Дејвида, Египат је повратио контролу над Синајским полуострвом. У већини арапских земаља уговор је био изузетно непопуларан. Муслимански свет је веровао да је Ел-Садат ставио интересе Египта изнад јединства арапских нација и да је издао пан-арапске идеје свог претходника.

Услови уговора

Мировни споразум из Кемп Дејвида јасно предвиђа повлачење израелских снага са територије Синајског полуострва и регулише све војне акције у тој области, која је подељена на четири војне зоне (А,Б,Ц,Д). Од потписивања споразума, распоређивање снага у прве две зоне се поштује, али је у друге две зоне дошло до промена након што је 2005. Израел повукао трупе и насељенике из Појаса Газе.

Када је реч о Рафи, Египат је стационирао трупе дуж "границе" са Рафом.

Палестински део је контролисала Палестинска управа до доласка Хамаса на власт 2007. Са доласком Хамаса, и Египат и Израел су затворили границу са Газом, а 2021. измењен је споразум из Кемп Дејвида и Египат је повећао војно присуство у области Рафе.

Зашто би израелска инвазија била у супротности са условима споразума из Кемп Дејвида

Већина становника расељених из централних и северних делова Газе тренутно се налази у зони Д, на палестинској страни Рафе.

У овој области, Израел може да има пешадијске батаљоне до 4.000 војника који су стационирани не само дуж 14 километара дуге границе између Египта и Газе, већ су распршени по зони Д, од Средоземног мора до Еилата. Израел не може да прошири ову зону, чак ни у сврху обуке, јер би то представљало кршење услова мировног споразума.

Због тога би инвазија на Рафу била кршење споразума, нарочито ако се ИДФ не координишу са египатским снагама, наводи ауторка текста за РТ интернешенел Тамара Риженкова, оријенталиста, специјалиста за историју Блиског истока.

Планови Израела да евакуише расељене су такође упитни. Египат неће дозволити Палестинцима да напусте Газу. Од почетка рата у октобру 2023. године, Каиро је више пута наглашавао да одбија да прими избеглице. Тренутно је у Египат дозвољен само Палестинцима који су тешко болесни или рањени, као и сирочади и страним држављанима. Египат је од октобра утврдио зид на граници са Газом, а такође је успоставио и пољску болницу у селу Шеик Зувејд, близу Рафе.

Реакција међународне заједнице

У међувремену, хуманитарна криза у Гази, а посебно у њеном јужном делу, се погоршава. Око 1,5 милиона расељених Палестинаца тренутно борави у камповима Рафе, док су северни и централни делови Газе скоро напуштени. Палестинци су одсечени од спољашњег света и зависе од ограничене хуманитарне помоћи. У светлу овога, међународна заједница је оштро осудила Нетанјахуов план.

Даљи развој догађаја може не само да угрози односе Каира и Тел Авива, већ се две земље могу наћи и на ивици рата. Светски медији извештавају да је последњих недеља Египат послао додатну војну опрему на границу са Газом како би повећао безбедност. Како преноси Ројтерс, око 40 тенкова је већ превезено у гранично подручје, а круже и гласине о размештању система противракетне одбране. Међутим, ови извештаји нису поткрепљени никаквим доказима, посебно имајући у виду чињеницу да су такве мере противне одредбама споразума из Кемп Дејвида.

Ако Израел заиста нападне Рафу, реакција Египта може бити непредвидива. Иако се Каиро борио за права палестинског народа и очување његове територије, последњих година је задржао статус посредника у преговорима између Израела и Хамаса. Међутим, садашња ситуација је изузетно опасна – и док је Египат био прва арапска земља која је нормализовала односе са Израелом, можда ће постати и прва која је прекинула ове везе.