Две деценије мјузикла "Цигани лете у небо": Спектакл у Позоришту на Теразијама

Мјузикл "Цигани лете у небо" према причама Максима Горког "Макар Чудра" и "Старица Изергил", уз музику Јевгенија Дога, а у режији Владимира Лазића, специјалним извођењем обележиће у среду, 17. априла, 20 година од премијере једне од најпосећенијих представа матичног Позориште на Теразијама.

У овом извођењу учествоваће обе глумачке поделе и биће прави музичко-сценски спектакл за публику уз традиционалну интерпретацију најлепших руских песама и упечатљиву кореографију Крунослава Симића у љубавној причи Циганке и крадљивца коња.

Јубиларној представи присуствоваће сви који су током претходне две деценије били део ансамбла сада већ култног теразијског наслова, али и једне од најдуговечнијих представа у земљи.

Разлог велике популарности овог мјузикла лежи у феноменалној музици, у песмама које су толико лепе да се уз њих и радује и плаче, као и у причи о слободи и љубави, и о томе шта је битније, шта је трагичније изгубити, истиче глумица Миона Марковић у интервјуу за Танјуг.

"Прича, поготово други чин, шта се све ту дешава, не оставља те имуним. Оставља неки печат и људи се враћају. Упознала сам људе који су га гледали десетине пута", каже Марковићева о једном од најмногољуднијих мјузикала на Теразијама.

О својој улози Раде каже да је врло једноставна, али да представља остварење сна једне девојчице, поготово што је у средњој школи већ знала све песме из мјузикла.

"Представу сам први пут гледала кад сам имала 12 година и хтела сам да будем Рада. Рекла сам својој другарици, која је седела поред мене, да ћу једног дана играти ту улогу. Звали су ме на аудицију 2019. године. Имала сам одговорност према тој девојчици, што је било много теже него да је био обичан кастинг. Сматрам да постоје улоге које ми глумци осећамо и Рада је једна од таквих. Рада у мени живи и живеће од детињства до не знам кад, видећемо", наводи Марковићева.

Наглашавајући да је "мјузикл најтежи жанр, потпуно потцењен пре свега од колега", додаје да "ту нема импровизације, математички мора бити тачно, а опет довољно спонтано и другачије сваки пут".

"Тренутак када крећу да свирају, до тренутка када треба да улетиш с певањем је одређено време, тачно музички, нема простора ако заборавиш текст, нема вађења из те ситуације. Зато је то толико другачије", закључује Миона Марковић.