Мистерије и легенде Бoљшог театра

Ватра, блато и куга

Током првог века свог постојања, Бољшој театар горео је најмање три пута. Први пут - осамдесетих година осамнаестог века, још пре него што је званично био отворен, други пут 1805. године, а трећи пут 1853. године. Још из тог периода сачувала се бизарна шала да су после уметника, ватрогасци главни ликови у Бољшој театру. Да разлози за учестале пожаре леже у материјалима од којих је саграђен или неадекватној противпожарној заштити народу није било довољно занимљиво, па су смислили своје, мистичније и "егзотичније".

Једна од легенди везана је за 1603. годину, када је Русијом владала куга, а на месту Бољшој театра било само блато. У то блато разјарен народ, према легенди, бацио је преступника, који је, претварајући се да је лекар, пљачкао руске породице. Од тада, терен на коме је саграђен Бољшој театар сматра се проклетим. Да је тако, потврђује и легенда везана за други пожар, када се пред саму катастрофу ходницима позоришта наводно појавила силуета у црном огртачу са капуљачом.

Дух - спасилац

Постоји још једна легенда која је повезана са пожарима, која је далеко креативнија. Наиме, за време једног од пожара који су захватили Бољшој театар, сељак Василиј Марин је из пламена који је гутао здање, извукао човека заглављеног у рушевинама, а за свој херојски потез касније је био и одликован. Након Василијеве смрти, према легенди која и дан данас кружи Москвом, његов дух појављује се приликом пожара и спашава људе које је стихија захватила.

Измишљена муза

Они који верују у легенду о преступнику прерушеном у лекара сматрају да сво зло долази из подземља, односно из подрумских просторија позоришта. Разлоге за пожаре, налазе аутори легенде о измишљеној музи, сасвим на другом крају позоришта - његовом плафону. Зашто на плафону? Објашњење се везује за академика Алексеја Титова, који је био задужен за осликавање плафона "Аполон и музе" у позоришној сали, и који је потпуно шокиран чињеницом да код Грка нема богиње сликарства, узео ствар у своје руке. Алексеј није часио часа, попео се до самог плафона и богињу измислио на лицу места. Али, како на уметничкој композицији није било места за још једну музу, одлучио је да Полихимнију, богињу светих химни, једноставно уклони. Грчки богови су, разјарени таквим поступком, на позориште обрушили ватрену стихију.

Беле бубашвабе

Митови који постоје о Бољшом театру и данас су актуелни, иако је његова историја дуга скоро четврт миленијума. Додуше, сада су претње по ово велелепно здање, за разлику од гневних богова, пожара и духова много безболније. Наступ Јурија Лужкова, на историјском и медијски испраћеном отварању Бољшој театра након његове капиталне рестаурације, натерало је све који су присуствовали да се припазе ни мање ни више него белих бубашваба гигантских димензија, који по речима бившег градоначелника Москве, живе испод темеља позоришта, а који представљау већу опасност од подземних вода или блата о коме круже легенде.