Сузавац штипа очи, дуга и тешка ноћ пред Србима на северу КиМ

Тоне север "Косова" вечерас у дугу, тешку, неизвесну, у ноћ пуну страха, зебње и ишчекивања. На улицама, у центрима Звечана, Зубиног Потока, Лепосавића вечерас су косовски специјалци са дугим цевима, на улицама су њихова оклопна возила. На улицама тих градова вечерас нема људи, сузавац штипа за очи. На улицама ових градова сви вечерас питају – шта носи ноћ која долази, шта доноси сутрашњи дан, недеља, понедељак, хоће ли се и где ће се зауставити, где ће и хоће ли стати... Шта за сутра смерају, шта планирају...

Тежак и претежак је дан иза Срба на северу Косова и Метохије. Дан пун суза што од сузавца од ког се у Лепосавићу усред бела дана, данас поподне прст пред оком није видео, дан пун суза од туге, од јада, од чемера, од неизвесности, од страха за децу, за будућност, за живот, страха шта ће донети сутрашњи дан... Дан пун суза од експлозија, од рафала који су одјекивали кроз Лепосавић, Звечан, па се  није знало одакле пуцњава долази. Шта је циљ експлозија које су данас тресле Зубин Поток, Звечан Лепосавић?

На путу од Лепосавића до Косовске Митровице вечерас су тешко наоружане патроле косовске полиције, дуге цеви, панцири. На путу од Лепосавића ка Косовској Митровици вечерас је само онај ко мора, ноћас на том путу неће бити скоро па никога, сем понеког кога на магистралу натера нека тешка невоља.

Тако се овде вечерас живи, и не само вечерас. Годинама, деценијама уназад. И томе нема краја.

Туга је вечерас у срцима Срба на северу Косова и Метохије. А шта ли је у срцима оних који су претходне ноћи, јутрос, отишли у Београд, на велики митинг, а овде оставили породице, са каквом ли су они данас зебњом чекали, читали, слушали вести које су у салвама стизале са севера Косова. Вести о сукобима, експлозијама, рафалима...

Пресекла је данас као ножем кроз живо месо сирена за узбуну која се изненада, неочекивано, страшно, огласила Северном Митровицом мало иза поднева.

Трчали су људи кућама, деци, распитивали се успут зашто, шта се страшно десило, где су ударили, где ће ударити.

Већ у то време стигле су вести да су косовски специјалци пристигли пред општину у Звечану, пред општину у Зубин Поток, да су на путу ка општини Лепосавић.

Испред зграде Општине Звечан, кад су стигли специјалци окупили су се Срби. Кад су специјалци пришли, Срби су подигли руке у вис, знак да ће њихов отпор бити миран, али да ће бити отпора. Да није у реду да у зграду уђе градоначелник који је добио 114 гласова, да он није њихов градоначелник. Специјалци са пушкама, Срби са кишобранима.

Џаба руке у вис, пред  зградом општине бачен је сузавац, шок бомбе, није се могло дисати ни гледати, косовски специјалци ушли су у зграду, на згради истакли косовску заставу, у зграду су довели и градоначелника са 114 гласова – Иљира Пеција који је заклетву јуче положио у албанском селу Бољетин.

Кроз прозоре, Срби су у згради СО гледали приштинске специјалце.

Исти сценарио брзо се поновио и у Зубином Потоку. Људи су стали пред врата општине, мирно, да протестују, да кажу да није у реду да општином влада човек са 196 гласова, џаба... И овде су бацили сузавац, бацили шок бомбе, људи су се морали разићи, да би Измир Зећири ушао у своју канцеларију, у пратњи специјалаца.

У Лепосавићу пљуштала је киша. Сузавца је било много, експлозија од шок бомби толико да се прст пред оком није видео, да су сузе ишле саме, да се није могло дисати ни у порти цркве Светог Василија Осторшког преко пута зграде општине. Страховите експлозије, лом стакала, жестока рафална паљба која је трајала минутима, несношљиво дуго, људи који су бежали куд је ко стизао јер на тргу пред општином, просто није било ваздуха, људи који су се нагутали сузавца па повраћали по уличицама около... И каменице које су, истина, полетеле према специјалцима.

И безброј специјалаца који су преплавили цео центар, главну улицу.

Градоначелник Љуљзим Хетеми стигао је тек кад се сузавац добро разишао, у полицијским колима. Док је окружен специјалцима журним кораком трчао до зграде СО, до канцеларије у коју улази са 100 гласова, сузавац је и њега штипао за очи. После се појавио на прозору највишег спрата зграде СО, истакао косовску заставу, смејао се одозго, махао специјалцима и углавном приштинским новинарима који су стајали испред.

Колеге новинари из Приштине испред зграде СО Лепосавић за то време су правили заједничку фотографију, за успомену.

У 17 часова кроз ону тишину, кроз онај сузавац огласила су се звона са цркве Светог Василија Острошког. Тежак, тужан тренутак... Просуо се њихов звук низ улице пуне сузавца. Звона су у кућама слушали људи очију пуних суза.

А народ, народа, Срба из Лепосавића није вечерас било на улицама. На тргу, по околним улицама ни једног. Они су на насиље, на сузавац, на шок бомбе, вечерас одговорили ћутањем. Дубоким и тешким.

Одговорили су тугом. Одговорили су сузама.

И питањем – има ли овоме краја, јесмо ли ми људи, шта смо коме учинили, шта смо скривили да нам деца расту под сузавцем, рафалима, шок бомбама... Важе ли људска права за нас? А, и ти Европо, гледаш ли, видиш ли, жмуриш ли, је ли те срамота'?

Питали су, причали су данас, вечерас, Срби у својим кућама по Лепосавићу, Зубином Потику, Звечану... Све џаба.

Њихова суза, просто је то тако, нема родитеља.