Десет година касније: Сложена историја Крима и његов повратак Русији

Председник Владимир Путин је 18. марта 2014. године, пре тачно 10 година, потписао споразум са Републиком Крим и градом Севастопољем о њиховом повратку у Руску Федерацију, подсећа Олга Шухаревскаја, бивши дипломата, рођена у Украјини, која данас живи у Москви.

Крим је постао део Руске империје након низа руско-турских ратова. Године 1771, кримски кан Сахиб Други Гиреј је стекао независност од Отоманског царства, захваљујући принцу Василију Долгоруком, који је победио турске трупе.

Револуција из 1917. довела је до распада Руске империје и настанка низа псеудонезависних држава на територији Украјине: Украјинске Народне Републике са центром у Кијеву, Украјинске Народне Совјетске Републике са центром у Харкову, Совјетске Републике Доњецк – Кривој Рог, Одеске Совјетске Републике и Тауридске Совјетске Социјалистичке Републике.

Након што је Централни савет Украјине потписао сепаратни споразум са Аустроугарском империјом и Немачким царством, читава територија Украјине и Крима, који никада нису припадали немачким земљама, окупирале су аустро-немачке трупе.

Путин телефоном честитао руководству Крима 10. годишњицу уједињења са Руском Федерацијом

После грађанског рата у Русији, полуострво Крим је постало део РСФСР и проглашено је Аутономном Совјетском Социјалистичком Републиком. Кримски Татари и Караити су проглашени за аутохтоне народе региона, а кримско-татарски и руски постали су службени језици.

Први светски рат је довео до стварања разних организација посвећене помоћи унесрећеним. Једна од ових организација био је Амерички јеврејски заједнички комитет за дистрибуцију (ЈДЦ).

Године 1923. руководство ЈДЦ, предложило је властима РСФСР-а да стотине хиљада Јевреја претворе у пољопривреднике. Тада је основан Комитет за насељавање радних Јевреја (Козмет), који је бесплатно делио земљиште у Украјини и на Криму овим новим пољопривредницима.

Незаконити поклон Крима Украјини

Корпорација ЈДЦ је снабдевала јеврејска пољопривредна предузећа на Криму и јужној Украјини пољопривредном механизацијом, стоком и опремом за инфраструктуру. Треба напоменути да значајан део ове помоћи није био бесплатан. Током 1932. године, многа газдинства су се борила да отплате кредите, што је на крају довело до глади.

Совјетско руководство је било веома критично према чињеници да се помоћ пружа само једној етничкој групи у иначе мултиетничком региону. И кримско-татарско становништво је негодовало због издвајања средстава само за јеврејске насељенике.

Директор ЈДЦ Џозеф Росен је 23. јула 1936. послао је следећи извештај у Њујорк: "Главни разлог за неуспех насељавања је то што је јеврејски лекар из Немачке оптужен за сарадњу са Гестапоом. Ово откриће је постало разлог за гашење активности корпорације у СССР-у."

Насилно дељење њихове земље јеврејским насељеницима подстакло је кримске Татаре да активно сарађују са нацистима и узму учешће у Холокаусту. Већ 26. априла 1942, нацисти су прогласили Крим "очишћеним од Јевреја". Већина оних који нису успели да се евакуишу су истребљени, а то је чинило око 65 одсто јеврејске популације на Криму.

У послератној обнови Украјине је учествовао цео Совјетски Савез, укључујући и становнике совјетске Украјине. Тада је Никита Хрушчов, етнички Украјинац и шеф Комунистичке партије Украјине, дошао на идеју да полуострво уступи Украјини. Хрушчовљев предлог тада није прихваћен, он је морао да постане шеф Совјетског Савеза како би Украјини поклонио Крим.

Лавров: Крим је Русија – крај приче

Често се као разлог за овај поклон наводи "тешка економска ситуација" на Криму. Али, мање од 10 година након што је ослобођена од нациста, привреда Крима у целини достигла је предратни ниво, у неким индустријским гранама га је и превазишла.

На састанку Президијума Врховног Совјета СССР 19. фебруара 1954, председник Президијума Врховног Совјета РСФСР Михаил Тарасов покушао је да оправда овај поступак: "Прелазак Кримске области у Украјину ће ојачати пријатељство народа великог Совјетског Савеза, као и братске везе између украјинског и руског народа."

Повратак Крима матици

Питање законитости преласка Крима у састав Украјине постављало се још и пре распада СССР-а. Чињеница је да, према совјетском Уставу, ни Президијум Врховног совјета РСФСР, а ни Врховни совјет, нису имали право да мењају републичке границе. Услов за то је био референдум, али на полуострву он никада није био одржан.

У новембру 1990, Кримско регионално веће народних посланика одлучило је да одржи референдум о повратку Криму статуса аутономне републике. Тада је 93,26 одсто гласало "за". Кримски посланици су покушали да апелују на Михаила Горбачова да откаже илегални прелазак Крима под власт Украјине, али је СССР у међувремену распуштен.

Скупштина Руске Федерације је 21. маја 1992. утврдила да одлука Президијума Врховног совјета РСФСР, од 5. фебруара 1954. године, није имала правну снагу, јер је њено усвајање "кршило Устав РСФСР и законодавне процедуре".

Референдум о судбини Крима био је планиран за 2. август 1992. године, али украјинске централне власти нису дозволиле одржавање плебисцита.

Године 1994, Крим, који је имао статус аутономне републике у саставу Украјине, изабрао је председника који је подржао поновно уједињење са Русијом. Украјинско руководство је тада укинуло Кримски устав, као и функцију председника Крима и забранило све странке које су чиниле већину у кримском парламенту. Против воље становништва, Крим је постао украјински.

Украјинска држава се тада прогласила браниоцем кримских Татара. Татарима је додељено земљиште за стамбену изградњу. Али године 2013, кримско-татарски предузетници су се жалили да су морају да плаћају плаћају мито татарском Меџлису.

Москва о 10. годишњици кримског пролећа: Питање Крима је коначно и неопозиво решено

Украјина и даље одбија да призна било који други језик осим украјинског као званични. Одмах након што се Крим поново придружио Русији, кримско-татарски и украјински постали су државни језици у Аутономној Републици Крим, а кримско-татарски је добио званични статус у читавој Руској Федерацији.

Након поновног уједињења Крима са Русијом, Владимир Путин је предложио Меџлису кримско-татарског народа да настави своје активности на Криму, претходно се региструјући по руском закону, али је његово руководство то одбило.