Србија и Балкан
Уставно питање: Да ли Ана Брнабић може да постане председница Скупштине Србије?
Владан Петров, професор Правног факултета у Београду, каже да се свака влада коју бира Скупштина везује за актуелни скупштински сазив, а не за неки прошли
Да ли председник тзв. техничке владе, којој је распуштањем Народне скупштине престао мандат, може као народни посланик у новој Скупштини бити предложен и изабран за председника Скупштине? Одговор је апсолутно потврдан, пише Владан Петров, професор Правног факултета у Београду у ауторском тексту који су пренеле "Вечерње новости".
Он наводи да свака влада коју бира Скупштина везује се за актуелни скупштински сазив, а не за неки прошли.
"Тако се и прошла Влада не може везивати за нови скупштински сазив. Другим речима, нова скупштина не познаје владу коју није изабрала. Самим тим, одредба члана 126. става 1. Устава према којој 'члан Владе не може бити народни посланик у Народној скупштини', која садржи забрану тзв. кумулирања функција члана Владе и народног посланика односи се на Владу која ће бити изабрана од стране нове Скупштине, а не на стару Владу којој је по Уставу (члан 128. став 3) мандат престао распуштањем претходне Скупштине", објашњава професор.
Он напомиње да Народна скупштина конституисана на основу резултата парламентарних избора од 17. децембра 2023. није ни у каквој правној вези са Владом произашлом из старог скупштинског сазива.
"Један од првих задатака нове Скупштине кад се оконча њена конститутивна седница јесте да изабере Владу која ће бити, како парламентарна теорија каже, еманација нове скупштинске већине. У тој влади, што је ноторна ствар, не смеју бити народни посланици, јер је наша Влада по Уставу непосланичка. Стога ће народни посланик који ће бити изабран за министра поднети оставку на посланичку функцију, што је још једна општепозната ствар", истиче Владан Петров.
Он указује да је смисао те уставне забране у спречавању концентрације власти у рукама оних који би да те забране нема били истовремено и чланови највишег представничког органа и чланови владе коју је тај орган изабрао, што би, напомиње, било противно уставном начелу поделе власти.
Додаје да би, ако би се пошло од тога да постоји правна сметња за одређене народне посланике да буду кандидати за председника Народне скупштине или друге парламентарне функционере, то значило сврставање посланика у две групе. Једну би чинили посланици са свим правима по Уставу, закону и пословнику. Другу би чинили они који имају ограничена права, јер су, на пример, у претходној влади имали статус члана Владе.
"Тешко да је овакво категорисање у складу са елементарним принципима парламентарне демократије - можда неке 'елитистичке', која прави разлику између посланика првог и другог реда, оних што живе 'у кругу двојке' и оних 'осталих'. Но, да не банализујемо ствари. Једноставно: сваки народни посланик једног скупштинског сазива може бити изабран за председника Народне скупштине у том сазиву, без обзира на његово лично или било које друго својство, па и на својство председника у ранијој Влади, оној којој је престао мандат распуштањем претходне Скупштине", тврди професор.
Он објашњава да би, када би постојала правна сметња да се чланови Владе којој је услед распуштања Скупштине престао мандат уопште кандидују на следећим парламентарним изборима или да, након окончаних избора, постану народни посланици, јер су били чланови раније Владе, то значило искључивање из изборног процеса свих министара у једној техничкој Влади, што би била повреда њиховог пасивног бирачког права.
"Или би ваљда сви они који добију по окончању избора посланички мандат, а припадају скупштинској већини, требало одмах да поднесу оставку и чекају да поново буду изабрани за министре? Уставно право је грана права која различита тумачења третира као легитимна. Ипак, не и она која су противна основним начелима Устава, парламентарне демократије, па и здравог разума. Таква тумачења, чак и кад су чисто политички мотивисана, компромитују политичку опцију чији представници са њима излазе у јавност", поручује професор Владан Петров.
