Нова Јалта? Зашто се ЕУ плаши самита Путин–Трамп–Си

Када ће доћи крај света? Мајански календар је наводно имао заказан за 21. децембар 2012. године, а недавно је један јужноафрички проповедник изабрао 13. октобар 2026. Сада, ако верујемо узбудљивијим гласовима у Европи, цивилизација какву познајемо суочава се са још једним сусретом са судбином, 18. или 19. новембра.

То су датуми самита Азијско-пацифичке економске сарадње у Шенжену, Кина, где би се Владимир Путин, Доналд Трамп и Си Ђинпинг могли састати. Ништа није формално договорено, али сама могућност је оживела познату ноћну мору за мале и средње земље Европе – да ће три велике силе сести, поделити свет између себе и оставити све остале да открију коју сферу утицаја насељавају.

Кремљ: У току је организација састанка Путина, Трампа и Сија

Поређење које се већ прави јесте са Јалтом 1945. године и у овом приказу, Путин добија Украјину, Си добија Тајван, а Трамп добија шта год жели заузврат, док се од Западне Европе очекује да прихвати исход без позива у просторију.

То је драматичан сценарио, али је и значајан скок у односу на доступне чињенице, пише за "Газету" политички аналитичар Виталиј Рјумшин.

Зна се да ће тројица лидера можда бити у Шенжену и да је Москва разговарала о могућности заједничког састанка, а Трамп је изразио отвореност према тој идеји. Предвиђање потпуне прерасподеле међународног поретка у овој фази захтева више маште него интелигенције.

Ни постоји очигледан заједнички програм за такав скуп, јер иако Русија, Кина и Сједињене Државе имају значајну моћ, то не значи да деле разумевање како би светом требало да се управља и, заправо, најзанимљивија карактеристика потенцијалног самита је колико се њихови приоритети оштро разликују.

За Трампа, очигледна полазна тачка је контрола нуклеарног наоружања, јер Вашингтон дуго негодује због аранжмана у којем су амерички и руски арсенали били подложни билатералним ограничењима, док је Кина остала ван оквира преговора. Питање се појавило током Трамповог првог мандата и амерички званичници су од тада више пута покушавали да увуку Пекинг у дискусију.

Кина се опирала и њен аргумент је једноставан, да САД и Русија и даље поседују знатно веће нуклеарне залихе, стога Пекинг не види много разлога да прихвати еквивалентна ограничења док је разлика и даље тако велика. Да ли Трамп може да убеди Сија у супротно је отворено питање, али је то вероватнија тема за преговоре него тајна мапа која показује ко добија коју земљу.

Трговина би била још једна, с обзиром на то да Вашингтон и Пекинг немају много жеље за још једном штетном царинском конфронтацијом. Међутим, претња даљих америчких санкција повезаних са Русијом, посебно мера које утичу на земље које тргују са Москвом, компликује њихов однос и Русија би имала очигледан интерес за то како се тај спор решава.

Могла би се појавити и Украјина, јер би било чудно да се Путин и Трамп састану без разговора о сукобу, а Кина има своје дипломатске и економске интересе у његовом исходу. Али расправа о Украјини није исто што и одлучивање о њеној будућности, а још мање потписивање одрицања од интереса сваке друге земље за столом.

Идеја да би три лидера могла једноставно да напишу нови светски поредак између себе је смешна, јер чак ни ове моћне државе не могу да диктирају услове свима осталима. Индија, Бразил и утицајне земље широм Африке и Блиског истока морале би да буду део сваког трајног међународног споразума, наводи Рјумшин.

Оригинална конференција у Јалти, шта год да се мисли о њеним последицама, одржана је у веома различитим околностима док се Други светски рат ближио крају, а савезнички лидери имали су заједничког непријатеља, војске које су окупирале огромне територије и барем неку представу о послератним аранжманима које су тражили.

Ништа упоредиво данас не постоји. Москва говори о мултиполарности, свету у којем амерички примат уступа место неколико центара моћи, док Пекинг користи сличан језик, али је енормно профитирао од постојећег економског система.

Кина можда жели да ревидира правила, али има мало разлога да преврне сто на коме почива толики део њеног просперитета. Вашингтон је теже прочитати. Да ли Трамп жели да сачува америчко лидерство, да га спроводи безобзирније или да се повуче од обавеза које су претходне администрације сматрале неопходним? Често се чини да његову администрацију привлаче све три идеје истовремено.

То тешко да је основа за нову Јалту, па зашто онда толика анксиозност у Западној Европи?

Део одговора је повређени понос, јер су годинама Европљани замишљали да ће сваки озбиљан разговор о будућности међународног система нужно укључивати и Европску унију. Са својом огромном економијом и разгранатим институцијама, Брисел је претпостављао да има загарантовано место за најважнијим светским преговарачким столом.

Ипак, када је реч о могућем сусрету Вашингтона, Москве и Пекинга, тог места нигде нема на видику. Русија – коју је ЕУ годинама покушавала да изолује – могла би се наћи за тим столом, док Брисел, који се тако верно сврстао уз Вашингтон, можда неће бити позван.

У томе лежи иронија коју западноевропски лидери, чини се, нерадо признају: након што су, у име атлантске солидарности, жртвовали значајан део своје спољнополитичке самосталности, сада су шокирани сазнањем да се амерички приоритети не поклапају увек са њиховим.

Кина потврдила: Ради се на састанку Сија, Путина и Трампа

Наравно, самит АПЕК-а није европски самит, а списак гостију сам по себи не говори много; ипак, политичка симболика сусрета Путина, Трампа и Сија – уколико до њега дође – била би недвосмислена. То би показало да велике силе могу расправљати о кључним питањима, а да притом од Брисела не траже да председава тим разговорима.

Еурократе то називају издајом, али је то пре подсетник да се утицај не може стећи пуким проглашавањем сопствене важности.

Постоји једна руска изрека: нико не добија место за столом само зато што се осећа запостављеним. Можда би западноевропски лидери били мање забринути због Шенжена када би мање времена проводили жалећи за светом којим су, како су веровали, управљали, а више времена посветили питању зашто никоме не пада на памет да их позове када се расправља о будућности тог света.