Магазин
Дечији психолог за РТ Балкан: Да ли је безбедно да водимо децу да гледају хорор филмове
Можда вас је дете недавно замолило да га одведете у биоскоп да погледа филм "Пет ноћи код Фредија", који је направљен по узору на хорор игрицу истог назива. Овај хорор, као и многи други, популаран је међу млађим генерацијама, тако да родитељи лако могу упасти у следећу дилему: Да ли је безбедно да своје дете водим да гледа страшан садржај? Специјалиста школске психологије Биљана Лајовић за РТ Балкан објашњава да такво искуство заправо може бити корисно, али уз одређене услове.
На десетине хорор игрица и филмова, креираних у протеклих неколико година, су пуни насиља, чудовишта, духова, а углавном су најпопуларнији међу малолетницима, без обзира на старосна ограничења.
Када је одређена франшиза популарна међу вршњацима нашег детета, тешко нам је да му одбијемо да учествује у тренду, чак и када је у питању насилан или страшан садржај. С једне стране, осећамо обавезу да своје дете заштитимо, али у исто време, не желимо да му ускраћујемо разоноду и природну радозналост. Многим родитељима је тешко да процене како да донесу исправну одлуку, али дечији психолог Биљана Лајовић сматра да не би требало да верујемо да је излагање страшном садржају искључиво негативна ствар.
"Хорор филмови служе за расплашивање, зато што у некој релативно сигурној ситуацији гледамо нешто чега се плашимо, али смо сигурни и безбедни," објашњава Биљана. "Међутим, када су у питању деца, то није препоручљиво за све, већ често зависи од тога какво је дете, да ли има или нема одређене страхове, коликог су интензитета... На пример, дете које се много плаши мрака не треба насилно да уводите у мрачну ситуацију да бисте га расплашили."
Забрана - НЕ, објашњење - ДА
Психолог објашњава да је припрема пред хорор садржај изузетно важна, јер родитељ има обавезу да детету објасни шта ће да види, да то није стварно, већ да је снимљено, да су у питању филмски ефекти... Исти разговор је неопходно поновити и након завршетка филма.
"Ја сам озбиљан противник забрањивања, не рачунајући оне које детету чувају живот. Мислим да је увек важно да се детету предочи шта ће да гледа. Такође, ако се дете стварно уплаши, родитељ не би требало да каже нешто попут: "Хтео си да идеш на овај филм, сада мораш да га гледаш до краја,"... Ако видимо да је дете узнемирено, треба да изађемо из биоскопа, да седнемо негде где је светло, где се ништа не дешава, да би се дете смирило."
Иако забрана без образложења није одговор, важно је узети у обзир године детета, јер страшан садржај не може бити прикладан за све узрасте, али контекст може бити пресудан. "Као пример можете узети и бајке: иако нису поптуна страва и ужас, у њима се дешавају ружне ствари, али је важна суштина и начин на који се то заврши, јер је у бајкама је увек срећан крај," каже психолог Биљана Лајовић. Другим речима, ако се крај страшног филма може образложити детету, тако да се осећа безбедно, онда постоји врло мала шанса да ће на њега оставити негативан траг.
Старији од поверења морају бити присутни
Поред разговора о садржају, постоји један део у коме "плашење" у сигурном окружењу има потпуно другу тежину, него када се малишани насамо суочавају са хорор садржајем, сматра психолог. Када је дете у присуству одрасле особе којој верује, излагање страшним призорима може бити од користи.
"Увек има деце, као и одраслих, који воле ту врсту филмова. Када иду да их гледају са одраслом особом која им је блиска, с којом се осећају заштићено, веома су мале шансе да то направи озбиљне последице. Требало би нешто баш озбиљно да се деси да би се дете страшно уплашило, али чак и тада можете само да изађете из биоскопа," додаје наша саговорница.
"Није добро да деца сама гледају и прате такве садржаје, бољи је ефекат расплашивања када су са одраслима, поготово ако дете и инсистира. Ипак, ако је дете веома мало (око седам година), нисам сагласна гледа нешто што је превише страшно, јер може да се деси да добије ноћне море и онда настаје проблем. Међутим, дете које је пети или шести разред може лакше да схвати разлику између филма, то јест вештачких ствари и нечега што је стварно у животу," закључила је Биљана.
Дакле, није потребно уводити строге забране, како деца не би покушала сама да "истражују", већ разговарати са њима и проценити да ли разумеју коју врсту садржаја желе да гледају. Најважније је да се дете осећа сигурно док то искуство проживљава са нама, као и да нам верује да ћемо поштовати његове границе и осећања ако почне да осећа страх.
