Србија и ЕУ ултиматум: Куда води трамвај Бранка Милановића?

Актуелни ултиматум ЕУ, испоручен Србији и "Косову", резултат је више од 20 година фрустрација у односима ЕУ и Србије, као и између ЕУ и "Косова", наводи економиста Бранко Милановић у осврту на ситуацију коју живимо последњих пет дана, након посете пет западних емисара Београду и Приштини. 

Основни разлог су изневерена очекивања, тврди Милановић, до скора један од водећих економиста Светске банке, јер "ЕУ има све мање да понуди Србији", а дата обећања немају кредибилитет. Према њему, "ЕУ може да понуди само штапове, без шаргарепе". 

"Европска унија ме подсећа на силеџије које су се мотале око моје средње школе у Београду. Они би пришли млађим ђацима и понудили да им продају циглу. Клинац би рекао: 'Али мени не треба цигла.' Силеџија би узвратио: 'О, да, знам да ти треба, и коштаће те десет динара.' Уплашени дечак би платио 10 динара знајући да би га, ако би се супротставио, насилници тукли, ударали у главу, шутирали – и ипак би му, на крају, десет динара извукли из џепа. Таман тако Европска унија данас долази у Србију", сликовито описује Милановић на свом блогу "Глобал инекволити енд мор". 

Иако текст ултиматума није познат, није тешко да се схвати шта би он могао да садржи, процењује најцитиранији српски економиста. У оптицају су обустава преговора са ЕУ, укидање фондова које Србија добија као кандидат за чланство, увођење виза, обесхрабрење европских инвеститора, забрана приступа краткорочним кредитима, па чак и кредитима ММФ-а, Светске банке и Европске банке за обнову и развој, па све до правог ембарга и заплене имовине, јер, подсећа, резерве Народне банке и новац многих компанија налазе се у иностранству. 

Проблем трамваја

Не морате да будете економски експерт па да схватите да санкције нису нимало пријатне и да је цена велика - довољно је да сте живели у Србији деведесетих. Питање је колика је та цена данас и ко ће морати да је плати?

"Важно је разумети да би такве високе трошкове преузело 99 одсто становништва за које прихватање ултиматума не чини никакву економску разлику. Можда би само један посто српског становништва, оних који живе на Косову, могло да изгуби нека права због неекономских захтева садржаних у предлогу ЕУ... одбијање би значило губитак за 99 одсто људи да би била омогућена нека, можда неостварива заштита за један посто људи", тврди Милановић.

Иако је можда Милановићева математичка и економска рачуница беспрекорна, неодољиво подсећа на "проблем трамваја". У једном од омиљених филозофских парадокса, ви сте скретничар у трамвају који неконтролисано јури шинама. Имате опцију да на рачвању повучете полугу и убијете једну особу или да не урадите ништа и убијете њих пет. Иако у старту већина бира "мање зло", тј. да убије једну особу, мишљење се мења када схватите да "једна особа" можете да будете ви, или неко вама близак. 

Дилема о(п)стаје већ деценијама, да је свако решава по свом нахођењу. Чини се да ниједан одговор није етички, што ипак не значи да треба да откачимо етику и окренемо се економији. 

Ризиковање економских трошкова за већину становника због остваривања "неких права" за "само један одсто" Срба на КиМ свакако није исправна математичка калкулација, али супротна опција је сигуран пут за дељење Србије без остатка, трасиран још током распада СФРЈ. Не морате бити професор математике да бисте разумели, довољно је да сте живели у Србији деведесетих. 

А кад смо код већ трошкова, "према подацима Светске банке на територији КиМ има доступних налазишта руда у вредности од неколико стотина милијарди евра", рекао је политички аналитичар Цвијетин Миливојевић, додавши да је "најнеиздрживија штета останак без 17 процената територије и да се од Србије очекује да одсече себи ногу".

Према речима економисте Бранка Павловића, много се већа цена плаћа ако сте послушни Западу, него ако му се супротставите.

Јер Косово није катастарска парцела - мада је страни емисари тако третирају - већ историјска, политичка и културна колевка српског народа, неотуђиво срасла са његовим ткивом. И као сваки део тела - нема цену. 

Од грађанског рата до НАТО окупације

Ако бисмо одбили ултиматум, наставља Милановић опсервацију, то би ојачало национализам, јер би постало јасно "да нас Европа не жели и мрзи" и "да хоће да нас униште", а Русија би то прихватила "оберучке", јер јој, по његовим речима, одговара да се Запад бави још нечим осим Украјином.

Дошло би до експлозије национализма у условима смањеног БДП-а (више од пет до десет одсто БДП-а у првој години), а "јавност би се озбиљно поделила између оних странака које би потпуно одбијале преговоре и присталица нових преговора са ЕУ". Милановић не искључује ни могућност грађанског рата, па чак ни формалну НАТО окупацију Србије, пошто смо окружени чланицама НАТО-а. 

"Као и у Другом светском рату, скоро исте земље би могле само да умарширају", предвиђа овај економиста, па се и сам подсећа "претходних ултиматума који нису баш весели", попут прихватања Тројног пакта са силама Осовине 1941. године. 

У праву је Милановић. Историја каже да је кратко трајао јер је дошло до пуча и јер су људи изашли на улице узвикујући "Боље рат него пакт", па нас је после "убила та прејака реч". Сад се јављају гласови који кажу да је пакт, ипак, требало прихватити јер би земља избегла масовне жртве и разарања. Цена: стати на страну нацизма и фашизма. За неке ситница, за друге недопустиво жртвовање моралних начела и прећутна сагласност за убијање милиона Јевреја, Рома и многих других који нису били по вољи аријевцима. 

Био је то "проблем трамваја" који је тадашња Југославија решила тако што је скренула трамвај на ону "једну особу" - саму себе. 

Косово за циглу

Но, да се манемо етике која данас звучи тако архаично. Економија је нова етика, кажу. 

Милановић упозорава да би, у случају да се не прихвати ултиматум, дошло да смањења трговине, јер "Србија више од две трећине трговине обавља са Западом". Смањио би се извоз, БДП, "пресахнуле" би стране инвестиције из ЕУ, незапосленост би се повећала, реални приходи пали, а млади би све више бежали из земље. 

Попут деведесетих, процветала би "сива економија", трговина наркотицима и криминалне групе, које би, наводи, игнорисале полицију и органе власти. 

"Што би ситуација дуже трајала, преговарачка позиција Србије била би све слабија", тврди Милановић, те би после "четири-пет година Србија поново показала знаке спремности да преговара, али би њен релативни положај био гори него што је данас".

Економски утицај санкција је несумњив, али треба имати у виду да су деведесете три деценије иза нас. Фукујамин "крај историје" који је тада био лајт мотив целог Запада славио је победу либералне демократије и тржишне економије.

У међувремену се показало да "историјске победнице" нити су либералне, а још мање демократичне, те да се за принципе "слободног тржишта" највише агитује у посткомунистичким земаљама. За ефекте не морате да будете економски стручњак, довољно је да сте живели у Србији после 2000. године.

Политички и економски ултиматуми нису ништа ново, већ одавно их западни гласници "краја историје" проносе Србијом, обучени у костиме европске или америчке бирократије, која "Србији жели да напредује на европском путу". Данас је ситуација, ипак, другачија. 

Светски економски поредак у коме су САД биле непрокосновени владар, а долар водећа валута сада се мења, писао је недавно "Фајненшел тајмс". Кина, Индија, Русија, арапске земље и многи други делови света све више се повезују, "ставрајући нову врсту глобализације". Монетарни систем заснован на доларима већ се доводи у питање, пре свега кроз ширење дедоларизације и дигиталних валута централних банака. 

И сам Милановић је објаснио за "Блумберг" да је до "повлачења глобализације углавном дошло због другачијег перципирања Кине од стране Америке, али касније и због санкција које су многе државе увеле Русији". 

"Глобализација је била базирана на идеји да су компаније у стању да планирају на дуги рок јер су сигурне да им нико неће узети имовину. То је била главна ствар глобализације - да можете да имате имовину у Кини, Бурми, Украјини, Русији и да је сигурно и да ће ти ланци функционисати. Сада све то морате да преиспитате", навео је он. 

Милановић је поновио и оно што се свима чини очигледно, да "мале државе не могу да имају економске потезе независно од великих".

Потпуно тачно, уз напомену да је у табору великих дошло до геополитичког комешања и да се ситуација променила, па сада Америка и Европска унија не могу "као силеџије из средње школе" да вас терају да купите циглу, која вам не треба, и да је, штавише, платите делом територије.