Свет
Добро дошли у постамерички век: Трампова игра дима и огледала
Роберт Кејган је први из америчког естаблишмента који је признао истину о исходу рата "Епстинове коалиције" против Ирана: "Неће бити повратка на статус кво од раније, никаквог коначног америчког тријумфа, који би могао поништити штете које су већ нанете..."
Играчка је коначно сломљена. Трамп већ постаје досадан са својим изјавама типа – "ми смо победили, Иран је изгубио". Игра која подсећа на дечје свађе, али Трамп се свађа са самим собом.
Америка је у рату са Ираном претрпела потпуни пораз, а његове последице се не могу ни поправити ни игнорисати, пише за ревију "Атлантик" Роберт Кејган, политиколог и супруг бивше високе званичнице Стејт департмента Викторије Нуланд.
Ко је Роберт Кејган? Један од аутора "Пројекта за ново америчко столеће" (ПНАЦ), основаног 1996. године, који је већ деценијама окупиран само једном идејом: како, по сваку цену, одржати америчку хегемонију.
Кејган је један од најутицајнијих америчких стратега. Његова супруга, Нуландова, делила је колаче на кијевском "Ервомајдану", а затим, после пуча, диктирала ко може а ко не може ући у украјинску владу. У кијевску хунту.
Петао који је први закукурикао
Кејган је први из америчког естаблишмента који је признао истину о исходу рата "Епстинове коалиције" против Ирана: "Неће бити повратка на статус кво од раније, никаквог коначног америчког тријумфа, који би могао поништити штете које су већ нанете..." Ормуски мореуз неће бити поново отворен, додаје он, као што је некада био.
И све то захваљујући Трампу и његовом "чопору бесних паса", укључујући и "министра рата" Пита Хегсета.
Са контролом над Ормуским мореузом, наставља Кејган, то је јасно, Иран постаје кључни играч у региону и један од кључних играча у свету. Улоге Кине и Русије, као иранских савезника, ојачале су, улога САД је осетно смањена. Америка се претворила у тигра од папира.
Далеко од демонстрирања америчке снаге, сукоб је заправо показао да је Америка неспособна да заврши оно што је започела. А то ће, тврди он, покренути ланчане реакције широм света.
Додуше, Кејган је могао да каже: сви смо погрешили. Укључујући и самог Кејгана. Неће бити никаквог америчког века. Управо улазимо у фазу мултиполарности.
Зашто је "Операција Слобода" завршила пре него што је и почела
У међувремену, Трамп наставља своју игру дима и огледала. Ипак, почињу да цуре детаљи о томе како се практично распала антииранска коалиција. Чувени британски новинар Мартин Џеј тврди да је кључну улогу у свему одиграо саудијски принц Мухамед бин Салман.
Прича о такозваном иранском рату је компликована, прожета лажима и полуистинама, каже Џеј, али недавна открића су показала да је Трампов неуспех да чак и започне своју "Операцију Слобода" – маневар у Персијском заливу усмерен на пратњу бродова кроз Ормуски мореуз – последица одлуке поменутог Бин Салмана, који је подигао руку и рекао: "Не, доста је било."
Он је спречио америчке снаге да убудуће користе Саудијску Арабију да би наставиле са војним нападима. За саудијског престолонаследника, то је био прагматичан потез. И први знак да се равнотежа у региону мења. Не зато што је он то желео, већ зато што је морао да то учини: Саудијска Арабија је претрпела највећу штету од иранских контраудара.
Тако је, после неславног краја операције "Епски бес", операција "Слобода" завршила пре него што је и почела.
Ова одлука променила је правила игре и приморала је Трампа да се врати преговорима са Техераном, пише Џеј. И то, додаје он, упркос потпуним бесмислицама које Трамп износи сваког дана на брифинзима за штампу у Белој кући, где тврди да Иранци желе договор: "Истина је да је Трампу сада очајнички потребан договор са Техераном."
Договор је све даљи даљи
Зашто? Јер је глобална економија већ почела да пада у понор из кога ће бити тешко наћи излаз. И зато што ће то, пре свега, имати веома штетан утицај по САД, и то року који се одбројава не годинама или месецима, већ недељама.
Прво ће појавити несташице у САД, пише Џеј, а потом ће уследити масовна отпуштања. Трамп не само да нема времена, већ има и све мање опција након потеза Мухамеда бин Салмана да блокира коришћење америчких ваздухопловних база.
Недавне вести о јачању војног савеза УАЕ са Израелом можда су биле наговештај куда Израел жели да одведе ствари – ескалација ради деескалације – што је уобичајени термин међу "америчким ток-шоу стручњацима".
Међутим, да ли Трамп заиста може да настави са нападима на Иран, пита се британски новинар. Посебно сада када се америчко присуство претвара у очигледну демонстрацију војне немоћи.
Додуше, сукоб са државама у региону могао би да пружи Трампу неопходан изговор за потпуно повлачење. Он би тада могао да и даље говори новинарима у Белој кући како су "САД победиле". Јер, веома мало новинара у САД заиста разуме нијансе и детаље о Западној Азији.
Друштвене мреже извештавају да је договор близу, али сви видимо да су обе стране далеко од договора о било чему. Договор је, заправо, све даљи и даљи.
Шах-мат
Вратимо се на крају Кејгану. Трамп је, пише он, обуставио нападе на Иран не зато што му је било досадно, већ зато што је Иран напао витална нафтна и гасна постројења у региону.
Прекретница се, уочава Кејган, догодила 18. марта, када је Израел бомбардовао иранско гасно поље Јужни Парс, а Иран је узвратио нападом на катарско индустријско индустријско постројење Рас Лафан, највеће светско постројење за извоз природног гаса, узрокујући штету производним капацитетима чија ће поправка трајати годинама.
Трамп је одговорио проглашењем мораторијума на даље нападе на иранска енергетска постројења, а затим је прогласио прекид ватре, упркос томе што Иран није направио ниједан уступак, каже амерички стратег.
САД и читав свет налази се на почетку дуготрајне економске кризе, много горе од нафтног шока са почетка 70-их. Чак и уколико би Трамп желео да бомбардује Иран као део "стратегије изласка", додаје Кејган, он то не може да учини без ризика од катастрофе.
Ако ово није шах-мат, онда је он веома близу, закључује он. Последњих дана, Трамп је, наводно, затражио од америчке обавештајне заједнице да процени последице једноставног проглашења победе и одласка америчких трупа.
Логичан потез, каже Кејган. Нада у колапс режима баш и није била нека стратегија, Ирански режим је већ преживео вишеструке војне и економске ударе. Могао би пасти сутра, за шест месеци, или никада. Трамп нема толико времена, јер цена нафте расте ка 150 или чак 200 долара по барелу, инфлација расте, јавља се и глобална несташица хране...
Време истиче. Бела кућа сада личи на брод који све брже тоне у живом песку Блиског истока.
Добродошли у нови, постамерички свет.
Live
