Годишњица једине активације члана 5 НАТО-а: Како су Американци увукли савезнике у рат

На данашњи дан пре 22 године, 12. септембра 2001, Сједињене Америчке Државе  су се позвале на члан 5. оснивачке повеље НАТО-a, непуна 24 сата од напада на Куле близнакиње у Њујорку и зграду Пентагона у Вашингтону, у којима је погинуло скоро 3.000 људи. Америчке обавештајне службе нападе су повезале са Ал Каидом, исламистичком терористичком организацијом чија се централа у том тренутку налазила у Авганистану у ком су на власти били Талибани.

Реч је о првом и до данас једином случају у више од 70 година дугој историји тог савеза да се нека држава чланица позвала на тај члан и затражила помоћ од својих савезника у борби против спољне претње.

Амерички захтев претходио је инвазији на Авганистан која је уследила касније те године и тако је започета ера "рата против тероризма", која ће обележити мандате председника Џорџа Буша и чије последице цео свет осећа и данас.

Терористички напади од 11. септембра променили су Америку из корена. Ера такозваног "краја историје", названа по популарној књизи Франсиса Фукујаме коју је карактерисао униполарни моменат након окончања Хладног рата и релативна политичка и економска стабилност на Западу, окончан је у само једном дану, а Америка је пронашла новог непријатеља број 1 – исламски тероризам у ужем и ислам као религију у ширем смислу. Лидер Ал Каиде Осама бин Ладен, до тада мало познати исламски фундаменталиста, преко ноћи је постао најомраженија личност у Америци.

Иако је ера "рата против тероризма" остала упамћена као доба израженог америчког унилатерализма током ког се Вашингтон није либио да вуче једностране потезе, крши међународно право и улази у сукобе чак и са савезницима како би постигао своје циљеве, Американци су у први мах одлучили да у своје акције увуку и НАТО, односно 19 држава које су у том тренутку биле чланице тог савеза.

Шта је члан 5?

Шта је, заправо, члан 5 оснивачке повеље НАТО-а?

Реч је о члану оснивачке Повеље северноатлантског савеза у ком укратко пише да се "напад на једну од држава чланица третира као напад на све", као и да ће оне предузети "све акције које је неопходно како би се помогло нападнутом савезнику". У члану 5 пише и да Савет безбедности Уједињених нација мора бити обавештен о свим предузетим мерама, као и да "оне морају бити обустављене оног тренутка када СБУН преузме неопходне мере како би се одржао међународни мир и безбедност".

Након што су савезници активирали члан 5, Северноатлантски савет – главно политичко тело за доношење одлука унутар савеза – одлучио је да размотри да ли се терористички напади на САД могу окарактерисати као "директни спољни напад на САД" који би био покривен клаузулом о колективној одбрани. Делиберација о том питању трајала је до 2. октобра када је одличено да је се члан 5. односи на ту конкретну ситуацију.

Позивајући се на члан 5, чланице НАТО-а су "показале солидарност према Сједињеним Државама" и, како је тад наведено, "на најоштрији могући начин осудиле терористичке нападе на Сједињене Државе".

Улога НАТО-а је, ипак, у првих неколико месеци била стављена у други план, пошто је инвазија спроведена углавном у директној режији САД и мање групе савезника. НАТО снаге су патролирале у источном Медитерану, активније су делиле обавештајне податаке и давале бланко дозволе америчким авионима за надлетање територија под контролом његових чланица.

Након што су Американци и њихови савезници успешно заузели Кабул, срушили талибанске власти и протерали их у неприступачне планинске области завршена је прва фаза рата у Авганистану. Противник је побеђен, веровали су у Вашингтону, иако је Осама бин Ладен успео да умакне америчким специјалцима у пећинама Тора-Боре. Тада је на ред дошла стабилизација Авганистана и изградња нових институција. То је почело одлуком Савета безбедности од 20. децембра 2001. године, када су формиране Међународне снаге за безбедносну помоћ (ИСАФ).

Иако су основане под патронатом Уједињених нација, ИСАФ су на захтев те организације 2003. године прешле под команду НАТО-а. Њихове надлежности су проширене са обуке новоформираних авганистанских снага за борбу против Талибана.

На свом врхунцу крајем прве и почетком друге деценије 21. века, Међународне снаге за безбедносну помоћ су располагале са око 130.000 војника распоређених у око 400 војних база широм земље.

У мисији су учествовали војници из свих земаља чланица НАТО-а, али и других држава попут Аустрије, Финске, Ирске, Босне и Херцеговине, Азербејџана, Јерменије и Грузије. Међународне снаге за безбедносну помоћ расформиране су крајем 2014. године, када их је заменила Мисија одлучна подршка (Resolute Support Mission), такође под командом НАТО-а, која је била далеко мањег обима и која је у Авганистану остала до окончања рата на лето 2021. године.

Исход НАТО мисије у Авганистану, али и читавог америчког ангажмана у тој земљи, добро је познат. Након што су Американци најавили да ће се у потпуности повући из те земље до септембра 2021. године, Талибани су вешто искористили своје предности на бојном пољу и започели офанзиву против режима који је Вашингтон поставио након инвазије 20 година раније. Потпуни колапс авганистанске војске био је неминован, али мало ко је очекивао да ће Талибани заузети Кабул већ 15. августа те године – неколико недеља пре него што су Американци завршили своје повлачење.

Двадесет две године касније, одлука Вашингтона да се позове на члан 5. и затражи помоћ од других чланица НАТО-а и даље остаје једини такав случај у историји. О активацији тог члана било је речи средином новембра прошле године, када је у експлозији ракете на истоку Пољске погинуло двоје људи. Украјина је тај инцидент покушала да припише Русији лажно је оптужујући за напад на НАТО чланицу, несумњиво са циљем директног увлачења тог савеза у свој сукоб са Москвом. Ипак, хладне главе су преовладале, а убрзо је откривано да је за експлозију крива украјинска ПВО.

Све чешћи инциденти на границама Украјине и НАТО чланица, за које многи верују да су дело украјинских служби, представљају упозорење да би се најпознатији члан основачке повеље НАТО-а ипак могао бити поново активиран, овог пута са још опаснијим последицама.