Економија
Три кључне баријере за нуклеарну енергију: Колико је Србија далеко од изградње нуклеарке
Посебно значајно је питање финансирања, јер стручњаци процењују да је за изградњу традиционалног нуклеарног погона потребно минимум око 15 милијарди евра
Три главне ставке тренутно представљају баријеру за изградњу нуклеарне електране у Србији – законодавни оквир, недостатак знања и финансија. У Србији је изградња нуклеарних електрана забрањена Законом, који је донет 1989. три године након катастрофе у Чернобиљу. Чак и да данас одлучимо да покренемо нуклеарну производњу енергије, њу не би имао ко да гради, нити у нашој земљи има довољно стручњака који би у њој могли да раде. Посебно значајно је питање финансирања, јер стручњаци процењују да је за изградњу традиционалног нуклеарног погона потребно минимум око 15 милијарди евра.
Стручњаци за нуклеарну енергију се већ годинама залажу за укидање мораторијума на изградњу нуклеарки, а сада је идеја о изградњи нуклеарног постројења у Србији поново актуелизована, када је то предложио председник Александар Вучић. Он је рекао да би нам традиционална нуклеарна електрана решила све проблеме, али да би нам за то требало много пара. Додао је да ће Србија морати да мења законе који су донети још у периоду СФРЈ и упозорио да ћемо до 2050. године трошити четири пута више струје и да нам зато требају нови извори енергије.
То, наравно, није проблем с којим се само Србија суочава. Угља је на глобалном нивоу све мање, а обновљиви извори не производе довољно струје, па се траже нови извори енергије. Све више земаља разматра могућност да проблем реше изградњом нуклеарних електрана.
Министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић сматра да је изградња нуклеарке дуг процес и да бисмо, ако сада почнемо, идеју могли да реализујемо 2039. или 2040. године и напомиње да је сада најбитније да "створимо знање кроз образовни систем".
"Имамо стручњаке у 'Институту Винча' који су по том питању већ разговарали са српским научницима у Паризу. Потребно је бар шест година за развој, пре изградње, а јако је важно и питање финансирања. Због тога је председник и био на Самиту нуклеарне енергије у Бриселу, али и да видимо каква је то технологија нама потребна. Американци напредују са једном технологијом, Французи са другом, Енглези са трећом", рекла је министарка.
Конкретан помак ка увођењу нуклеарне енергије направљен је са Русијом, јер је министарка здравља Србије професор др Даница Грујичић у Сочију потписала Меморандум о разумевању између "Росатома" и српског Министарства здравља, којим је предвиђена сарадња у области нуклеарне медицине. Меморандум је потписан на 13. међународном форуму о нуклеарној технологији АТОМЕСКПО.
Грујичићева је рекла да се нада да ће потписивање овог меморандума бити само увод у изградњу једне нуклеарне електране која ће бити довољна да покрије све потребе Србије. Она је напоменула да Меморандум са ’Росатомом’ није обавезујући, али да представља процедуру која ће омогућити да имамо предност у односу на неке друге земље да руска технологија што пре дође у Србију.
Плећаш: Без нуклеарне енергије повратак у камено доба
Нуклеарни физичар Илија Плећаш и председник Надзорног одбора Јавног предузећа "Нуклеарни објекти Србије" указује да ће кроз 200 година, свет остати без угља, нафте и гаса и напомиње да је капацитет река ограничен, тако да је једино је нуклеарна енергија та која ће моћи наредних 200, па и више година да обезбеди количину енергије која је потребна човечанству.
"Неке земље, као што су Кореја, Кина, Русија, САД, Јапан или Француска, која има 80 нуклеарних електрана из којих добија 75 одсто струје, су то схватиле на време. Земље које не буду ухватиле прикључак, мислим да ће се за два века вратити у камено доба", каже Илија Плећаш.
Он каже да је чињеница да је Србија остала без кадра, јер се одустало од нуклеарне енергије, па су малобројни стручњаци напустили земљу.
"Југославија је имала амбициозан план за градњу четири нуклеарке, од којих две у Србији. Десио се Чернобиљ, донешен је тај сулуди закон и то је отерало и оно мало стручњака који су се тиме бавили. Камо среће да је направила бар једну нуклеарку, не бисмо имали проблема које смо имали, а и који нам тек предстоје", сматра Плећаш.
Стручњаци тврде да је у нуклеарној енергији будућност, али и решење за енергетски систем Србије. Међутим, изградња нуклеарке за земљу попут наше био би велики залогај, а све чешће у јавности можемо чути да би решење било у такозваним модуларним електранама. Они се производе серијски, у фабрикама и такви допремају на локацију. Оваква електрана може да се изгради дупло брже од класичне, али њена снага је три или четири пута мања.
Плећаш каже да би модуларни генератори могли бити добро решење, али да то још није прорадило, односно да се још не могу набавити, јер постоје само неки експерименти, попут руске подморнице, али да их има и у Кини.
"Снага тих модуларних реактора од око 300 мегавата, није занемарљива, јер је то отприлике половина капацитета нуклеарке "Кршко". Оне су исто тако скупе, али се сигурно могу лакше обезбедити на кредит. Купују се као веш машине, јер могу да се уграде на месту које се одреди, али је и за њихово постављање потребно време. Ја сам можда чак пре за тако нешто, јер тешко да Србија може да издвоји 15 милијарди евра за нуклеарну електрану. Ово је јефтиније и уз постојећи угаљ и хидропотенцијал би било можда и довољно да Србији обезбеди енергетску сигурност", указује председник Надзорног одбора Јавног предузећа "Нуклеарни објекти Србије".
Која опција је најреалнија?
Илија Плећаш указује да није једино решење да Србија гради своју нуклеарну електрану, већ да је можда реалније да се укључи у изградњу неког постројења у окружењу.
"То би била велика ствар када бисмо могли да учествујемо и да добијемо пет одсто од произведене енергије, на пример из Бугарске или Мађарске. За то бисмо могли да обезбедимо и средства и људе. У земљама у нашој околини има око 18 нуклеарних електрана, неке од њих се налазе на 400 километара од наше границе, у Бугарској, Румунији, Мађарској, тако да је бесмислено да ми не желимо да их градимо овде. Хтели ми или не ветар ће нам за три сата донети нуклеарни облак изнад Београда", сматра саговорник РТ Балкан.
Еколози, с друге стране, брину на каквим темељима ће, и што се тиче знања и заштите природе, бити постављено постројење у чијем средишту је опасни уранијум. Уз нуклеарну енергију неминовно иде и бојазан од акцидената. Илија Плећаш, међутим, тврди да је та опасност реално мања него код производње струје из других извора.
"Хидроенергија је најопаснија, јер само пуцањем три бране, у Италији, Бразилу и Индији, погинуло је неколико хиљада људи. Кад пукне брана за пет минута, 25.000 људи изгине. Свет иде ка затварању термоелектрана и јако је важно што је овај самит поново покренуо ово питање и да земље које су затварале нуклеарке, схватају да је враг однео шалу и да ће им ипак бити потребне у будућности", каже Плећаш.
